Оштра ивица разума
пријети да прободе
моју стварност.
Некима на радост,
ал' нажалост!
Моја душа мека је,
а јака.
Не боји се мрака.
Само демонских корака.
Љепљивих...слаткорјечивих...
Клизавих.
Тражи гдје ти је Нојева
барка отишла.
И нађи је.
И спаси се!
Ријечи се клони.
Кроз њих спаса ти нема.
Само твоја сумња нијема,
и учмалост, па још и
лијена.
Судбина хијена лака је
само њима...
Као и свима.
Зато ћути и упијај
вријеме што ти
живот даје.
Остави мене мени.
У мени.
Са мном.
Мој свијет је разумљив
само мени сличнима
и сну златном вичнима.
