Eh taj, Tvoj neko ! 👉🌟♥✨♥💫♥🌠♥♥🌟👈 Eh taj , Balašević!

Pesma beše o suncokretu do zla boga žalosna

samo za nju se kod nas 

vrlo malo zna...

ღϠ ❥☂☁ ₡ღ Fragmenti iz Isidorine kolumne ღϠ ❥☂☁ ₡ღ

Isidora Bjelica u kolumni za 

"Nezavisne": 

Kako zaista uspeti oprostiti? 

❥☂☁

Oprosti drugima 

da ne bi uništio svoje zdravlje vrteći po duši šta su ti uradili 

ne besni i ne ljuti se da ne bi uništio svoje nerve viškom 

kortizola, 

ne zavidi i ne čini ništa loše drugima da mirno spavaš, 

uradi nešto za svoju sreću, onda ćeš i drugima srećan biti, 

ukratko ljudi koji imaju milosti prema sebi 

automatski je 

demonstriraju i prema drugima, 

kad je čovek surov prema sebi, 

ma kako da veruje da je pravdoljubiv i dobar, 

on je surov i prema drugima.

❥☂☁

Tekst u cjelini pronaći 

ćete na linku 

https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Kako-zaista-uspeti-oprostiti/534356

ஐ Majstor i Margarita ஐ Mihail Bulgakov

" Ah,da,srce."

"On može da pogodi tačno u srce".

Korovjov ispruži svoj dugi kažiprst i uperi ga u Azazela: 

" a i to po želji, u bilo koju pretkomoru ili komoru."

Margarita
 ne shvati te reči odmah, 
a kada ih je konačno shvatila, uzviknu sa čuđenjem:

 " Pa,one su zatvorene!"

"Draga moja",

 mleo je i nadalje Korovjov", 

u  tome  i jeste stvar što u zatvorene! 

 U tome i jeste suština svega!

 Jer, 

otvoreni predmet može svako da pogodi!"

Izgovorio si svoje reči

 tako

kao da ne priznaješ ni senke ni zlo.

Kako bi bilo da porazmisliš malo o sledećem

pitanju:

šta bi radilo tvoje dobro,

ako ne bi postojalo i zlo,

i kako bi izgleda zemlja kada bi s nje nestale senke?

JER SENKE BACAJU PREDMETI I LJUDI.

Evo senke moga mača.

Ali

 postoje i senke drveća i živih bića.

Da nećeš možda da zguliš celu zemaljsku kuglu,

smičući s nje sve drveće i sve živo,

i to samo i jedino u želji

da uživaš u goloj svetlosti?

Glup si!

(Iz razgovora Volanda i Levog Mateja)

OPRAŠTAJ I VJEČITO UTOČIŠTE

Bogovi, o bogovi!

Kako je samo tužna zemlja u predvečerje!

Kako su samo tajanstvene izmaglice nad močvarama!

Ko je lutao po tim izmaglicama,

ko je mnogo patio pred smrt,

ko je leteo nad ovom zemljom,

noseći na svojim plećima ogroman teret,

tome je to dobro znano.

To zna onaj ko se premorio.

I on tada bez žaljenja napušta ovozemaljske izmaglice,

njene močvare i reke,

on se predaje laka srca u naručje smrti,

znajući da će mu jedino ona darivati 

SPOKOJ.

P.S.

Kakvo djelo? 

Ono se čita,o njemu se ne priča. 

Svaka priča je nedovoljno 

dobra, 

prema veličini samog djela.

Majstor i Margarita

Nosila je u rukama odvratno žuto cveće,

 koje me je zbog nečeg uznemiravalo.

 Đavo će ga znati kako se to cveće zove, ali se ono, to cveće, zbog nečega prvo pojavljivalo u Moskvi. 

I to cveće jasno se isticalo na njenom crnom prolećnom kaputu. 

Nosila je žuto cveće!  

Zlokobna i zlosutna boja.

(...)

Tverskom su se kretale hiljadu ljudi,

 ali vam ja jamčim, da je ona videla samo mene, 

pogledala me je,

 ne bih mogao da kažem da me je pogledala uznemireno, 

pre bi se moglo reći da me je pogledala nekako bolećivo.  

I osvojila me je, ne toliko njena lepota koliko neobična, dotle neviđena usamljenost u njenim očima!

(...)

"Da li vam se dopada moje cveće?"

"Ne."

(...)

"Vi ne volite cveće?"

"Ne, cveće volim , ali ne ovo", odgovorih.

"A koje volite?"

"Volim ruže."

I ...

ona baci svoje cveće  pored trotoara na kolovoz... 

ja ga digoh i pružih joj ga...

Ljubav 

se pojavila pred nam onako kao  što ubica iskoči  u uličici 

s 

bodežom  u ruci 

 i 

oborila nas oboje.

Tako ubija munja, tako ubija kama.

Majstor i Margarita 👏👏👏👏👏Mihail Bulgakov

"Priznaj 

da prerezati nit može samo 

onaj tko ju je objesio.”

“A čarolija, 

zna se, 

kad jednom počne ništa je više ne može zaustaviti.”

“Pogledala me začuđeno 
i ja sam iznenada i potpuno neočekivano
 shvatio kako sam čitav život ljubio upravo tu ženu.”

“Ljubav nas je zaskočila kao što iz podzemlja
 iskače ubojica u uličici,

 i 

smjesta nas oboje udarila!

 Tako udara munja, 

tako udara finski nož!”

“Nikoga i ništa nemojte moliti. 

Nikada i ništa, i posebice ne one koji su jači od vas. 

Sami će ponuditi i sami će sve dati.”

P.S.

Da li nam đavo donosi zlo 

ili 

je zlo u nama?

U romanu su isprepleteni različiti žanrovi -  satira, farsa, fantastika, mistika, filozofske parabole. 

Remek - djelo na granici zbilje i mašte ,
 sna i jave.

Dolazak tajanstvenog Volanda
  u  Staljinovu Moskvu  

iniciraće čitav niz događaja

i

svako će morati da se suoči sa istinom o sebi.

 U romanu postoje dvije priče 

o Isusu Kristu i Pontiju  Pilatu
( drame o Isusu i Pilatu , 

kao i vječnim pitanjima dobra i zla).

I moskovska priča  - 

to je priča o ljudima  koji su po svojoj prirodi nesavršeni, 

oni u sebi nose
 klice

i pokvarenosti i vrline,

te sami odlučuju šta će realizovati:

"... ljudi kao ljudi...vole novac,
ali uvek je tako i bilo ...
Čovečanstvo voli novac, ma od čega je načinjen, od kože, papira, bronze ili zlata.

Lakomo je i lakomisleno...
 Pa šta onda...

i milosrđe ponekad zatreperi u njihovim srcima...

obični ljudi...

i , 
sve u svemu liče na one pređašnje...

samo ih je stambeno pitanje iskvarilo...".

Istorija se ponavlja, 
ništa novo pod kapom nebeskom.

Nasuprot, mračnoj strani čovječanstva,
 u toj grotesknoj priči

o ljudskoj sudbini,

blista ljubav majstora 

i

Margarite,

čista i neiskvarena, jača od svih iskušenja,

 pa i same smrti.

Jedno od strukturalno najkomplikovanijih djela 

u

svjetskoj književnosti.

Poslastica za sve književne sladokusce.

Virtuelni testamenti

Isidora Bjelica u kolumni za 

"Nezavisne"

Kako se danas sve objavljuje na društvenim mrežama, od rođenja, venčanja, razvoda, čitulja, krštenja, mislim da bi bilo važno otvoriti i običaj da se tu objavljuju i testamenti, a ne nešto tajno pa posle da se mulja. 

Ovako lepo na uvid VR frendovima, 

pa posle nema laži i prevare - šta je pokojnik želeo - čovek sve fino stavi na FB i Instagram 

i nema muljanja ni nejasnoća kome prasići,

 a kome slamarica...

Na Zapadu ljudi pišu testament već sa dvadeset i nešto godina, 

svesni da je ova dimenzija ekstra rizično mesto, gde ne znaš šta će pre da te pokosi -

 pijani vozač, poludeli terorista, stres zbog dugova i prevara ili nuspojava lečenja neizlečivih i lako lečivih bolesti, ili će, brate, komšija ili rodbina da te rokne po običajima.

 FB testament je neophodan uvek, a kamoli kad je neko u godinama ili s ovako niskim statističkim šansama za duže preživljavanje kao ja npr., pa uprkos činjenici da se s ovom bolešću zlopatim više nego što bi retko ko izdržao - 

uprkos što ne posedujem ništa sem starog auta epika i gomile nikom potrebnih šešira u 

"zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" 

- nisam ga bila sastavila, ali shvatila sam da je veoma važno da svako virtuelno objavi svoje eshatološke preference da se ne bi na ovu besparicu još i advokat plaćao. 

Kad vidim kako maltretiraju pokojnike svih fela i poznate i nepoznate, čoveku se smuči -

 te ovaj je podoban pokojnik,

 te ovaj ne zaslužuje ovde da počiva, 

pa se upoređuju pokojnici, grobnice, zvanice, venci i hrana. 

Sahrane su se pretvorile u glavne gradske događaje - ko je bio, ko je šta obukao. 

Sve u svemu, mislim da je suština, 

bar u mom slučaju, da se taj čin obavi u potpunoj tajnosti - bez prisutnih. 

Jer, iskreno, one koje jako volim, moje drage divne prijatelje koji su mi ovaj život učinili lepšim i zabavnijim, ne želim da maltretiram 

da idu na tako neprijatno mesto kao što je groblje kad ja već tamo nisam. 

Čovek kad nekog voli, ne izlaže ga traumi -

 "jer je red" - i iz "poštovanja" ili "običaji nalažu" 

ili šta već! 

Jebeš to, ima boljih načina da se pozdravimo! 

Na manje konvencionalan i mučan način, a opet ne bi bilo dobro da dođu na opelo

 i oni koji su realno doprineli da tako prerano obolim,

 da ne kažem direktno i indirektno, 

i koji su mi život skratili znatno ispod inače lošeg srpskog proseka.

Tako biće dovoljan neki skroman sveštenik 

bez BMW-a

 i 

audija,

 nespecijaliziran za celeb ispraćaje, i to po jeftinijoj skraćenoj varijanti. 

Mogu, baš ako insistiraju, doći majka i otac - iako realno u tim godinama ni njima taj stres ne treba. 

Pošto ni mrtva ni živa ne podnosim venčanja,

 rođendane i groblja, 

a znam da ima onaj neki glupi zakon da pepeo mora tamo da čuči 

- birokratija je čudo - 

molila bih da se organizuje da me se odnese i prospe u more u Crnu Goru,

 ali ne na neku šugavu plažu, nego da se nađe lepa hrid - gde nema kanalizacije. 

Ali ako je to previše zahtevno, može i iz kafane dok piju kapućino, da se ne veru da frljnu.

 E, sad, ako neko od prijatelja ide na neku egzotičnu destinaciju i ima mesta u ručnom,

 može i tamo,

 jer samo sam bila srećna kad sam putovala i pisala... Opasno bi bilo da me familija drži u kući u bočici najvećeg šanela 5,

 jer ove dostupne ovde urne su dosadne i depresivnog oblika, 

pa bolje levkom me prebaciti u šanel bočicu,

 što, brat bratu, sumnjam da bi ovi moji radili, 

smatrajući da ih i mrtva smaram ekstravagancijama - te ako to Jo ne uradi, neće niko, a i bočica je ionako njena. Ovi bi me, pre ili posle, 

greškom prosuli na tepih ili u lavabo i pomešali sa duvanskim pepelom jer kad me nema,

nema više ni zabrane pušenja u stanu...

Budimo realni, jedna je Josipa Lisac 

koja urnu svoje ljubavi života nosa decenijama ma gde da krene. 

Tome se nadati objektivno ne bih mogla - tom romantičnom obliku zagrobnog fetišizma. 

E sad, ima onaj čuveni ekces kada se pričalo da je Bokan zamenio pepeo svog gurua Dragoša Kalajića i originalni odneo kući - to je zaista dadaistički čin preterane ljubavi kojoj sam uvek težila,

 ali mislim da ja nisam te sreće da me neko ukrade... 

Ko me je voleo,

 nek se pomoli za moju ubogu dušu, pročita omiljenu rečenicu,

 a ovi što me pljuju i optužuju za štošta, 

uglavnom što sam živa, sad će moći da nazdrave i slobodno nek me nepravedno zapljunu i taj dan

 - to će mi popraviti skor na strašnom sudu, 

što nije naivna stvar. 

Pošto su me iz udruženja književnika i dramskih pisaca izbacili zbog neplaćanja članarine, 

srećom i taj deo prigodnih govorancije otpada, a ne daj bože da neko plati onu kič depra čitulju u onoj raspaloj i gnusnoj "Politici", 

koja samo od čitulja i živi.

 Knjige - njih ravno 79, moja ostala siročad,

 su na policama vas, mojih divnih čitalaca, 

pa ih ponekad otvorite da se ne osete zaboravljeno i usamljeno.

 Eto, ukratko, 

lepo je napraviti jeftinu ceremoniju na kojoj niko ne treba da se pojavi

 i na taj način spasiti ljude od stresnog čina 

i troška oko onih rugobnih venaca i masakriranog cveća, koje potom oni "što lete u nebo"

 odmah recikliraju i preprodaju - otići tiho ko uginuli kanarinac uz 

"casta Diva" 

Marije Calas na razglasu, 'ajd, toliko mogu da plate od bednih tantjema.

 Mislim kad čovek umre na vreme,

 onda sve to može fensi nekako da se izvede uz suze i fotografe - ali kad neko iz najboljih namera sve zajebe pa oduži svoje i tuđe mučenje

 - to je ona kategorija - otišao nam

 "posle duge i teške bolesti" 

pa među nama tako dojadio i bližnjima i daljima -

 e onda je u tom slučaju top sikrit 

- šifra kanarinac

 najprigodnije rešenje za exit.

 Mislim, 

uvek postoji minimalna šansa da obolelog od raka pregazi odbegli slon ili žirafa, 

ili da ga zvekne meteor ili kidnapuje vanzemaljac, 

e to bi baš podiglo sućut okoline pa bi se moglo ići na atraktivniju varijantu ispraćaja.

 Nešto fino bahato sa puno govora, celeb i cveća 

- ovako ipak šifra kanarinac.

PREUZETO SA LINKA:

https://www.nezavisne.com/kultura/knjizevnost/Isidora-Bjelica-u-kolumni-za-34Nezavisne34-Virtuelni-testamenti/531755

Vežbanka za strah 👏👏👏👏👏

Žele žena

Sara Radojković

Sonja Bajić

Nije magla gusta , život je

kretanje kroz želatin - neprijatan,

da bar boli da znaš na čemu si.

Mudar čovjek je rekao:

To ti je što ti je.

Znam neke koji dostojanstveno žive

to što im je.

Ali ja sam žele žena,

one žive jer su voljene

i jer ne smeju da umru.

Žele žene i previše puta pomisle -

Dobijaš život, al* ti bi i smisao.

Žele žena žele nož

iako on ništa ne rešava,

samo prođe, kao što prolaze

žele žene kroz život -

kao da se ništa nije desilo,

a sve se desilo.

Život je postao želatin.

NAIVNOST

Sara Radojković

Sonja Bajić

(...)

  NIŠTA NIJE U REDU,

AL* SVE MOŽE BITI

STOGA JE

"SVE ĆE BITI U  REDU"

POSLEDNJE ZRNO DOSTOJANSTVA

KOJE SEBI  DUGUJEMO 

DOK PLIVAMO UZVODNO.

B * E * Z * Z * A * K * L * O * NJ * E

( je kovanica koja označava  nepregledno prostranstvo,

reč verovatno ne postoji,

osim što je često osećamo)

SVAKO IZ SVOGA ROVA ŠALJE

DIMNE SIGNALE KUĆI.

MECI PROLAZE, VETAR DUVA.

VOLIŠ KOSTIMA  ILI NIKAKO.

(...)

GDJE IMA STRAHA , IMA I HRABROSTI.

NEIZBEŽNO KAO PROMENA

(...)

AKO JE NEŠTO ROĐENO DA BI RASLO

NIJE LI NORMALNO I DA ODE

U TRENUTKU KAD NAUČI DA HODA?

I KO SMO ONDA MI

DA O TOME STALNO  PIŠEMO JADIKOVKE?

P.S.

Nevelika zbirka poezije  od osamdesetak stranica sa vrlo neobičnim ilustracijama ima strašnu poetiku 

" smrt u koju se trči najsporije i hrabrost da se ipak voli život, 

ili 

da se voli neko ko je blizu,

 ili

 sa druge strane svetlosti monitora " 

(prema riječima Magde Janjić, novinarke i urednice)

Tu su i tople riječi autorki:

"Draga osobo koja ovu knjigu držiš u rukama,

Hvala ti što si s nama...",

još samo ostaje moja preporuka

LilY