Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni

 

raspust

baba kaže da vreme leti

posle tridesete

ali da to i nije neka šteta

što brže prođe to bolje

ne vidi ona život kao nešto

izvanredno.

sa tom mišlju

sedam na bicikl

(predratni, sa šipkom,

ogroman i zarđao,

ne dopirem nogama do tla)

i krećem ka reci.

ponela sam knjigu

usput kupujem lubenicu

nosim je u korpi

i čitav dan jedem, plivam

i piškim u vodu.

reka je samo moja.

uveče se vraćam u selo

baba se brinula

da se nisam udavila

kažem

pojela sam celu lubenicu

i pročitala celu knjigu

dan je brzo prošao

noge su mi prljave od prašine

zaboravila sam sandale na reci

ali nije mi žao

bilo je izvanredno.

Vitomirka Trebovac

P.S. 

Piše neobično lijepo. 

Upoznah se s njenom poezijom na sajmu knjiga

 "IMPERATIV".

Lijepo otkriće.