Идем јутрос путем, дува вјетар, замрсио ми косу, а мени не смета...
Коса ми је лежерна и вјетар јој не може нашкодити.
Данашњи вјетар,
пробудио је асоцијације на давнашњи вјетар у мојој коси,
и на израз који је моја бака користила у оваквој ситуацији:
"Раскушљај косу!", рекла би уз осмјех и додала, "Ето те, ко Циганче".
Као и онда, тако и јутрос, стигавши на одредиште,
прстима сам прочешљала и размрсила косу и била задовољна
сликом у огледалу.
Коса је била раскушљана ( расплетена ) и добро обликована
прстима.
Када би могла да ме види и бака би била задовољна и рекла би уз
смјешак:
"Ниси више ко Циганче".
Ово је есеј о моћи једног вјетра да те врати у прошлост, када је живот
био лакши, једноставнији, срећнији и пуно љепши.
