Škotski geltski
balla garraidh /// baštenski zid izgovara se:
balagaraj
( svest o tome da u divljini nisi kod kuće)
Ponekad se krećeš gradom i u kostima osetiš kako je sve ovo strano i novo; spektakl moderne civilizacije, tek nešto starij od tebe samog, nudi svoju skučenu logiku, pravila, mreže i kruta opravdanja zašto svet mora biti takav kakav jeste. Postoji delić tebe koje misli "Ovo nije tvoj dom", a to je delić koji se seća Edena i čezne da mu se vrati. Priča o ljudskoj civilizaciji je priča o selidbi iz sela u grad. Ta migricaja bila je toliko jaka da naši umovi i dalje žive ruralno. Onaj delić tebe čezne da u saobraćajnoj gužvi ostaviš automobil u leru , da preskočiš u ogradu i pobegneš u šumu. Da lutaš kilometrima kroz otvorene prostore, da se podsetiš kako je živjeti u trenutku, očiju prikovanih za horizont, ušiju naćuljenih na šuštanje lišća. Da osetiš bujnost i surovost divljine, jednostavna previla ishrane, ubijanja, jačanja. Da živiš od zemlje bez alata i novotarija, da osetiš prirodu u celoj njenoj jednostavnosti: presnu, ravnodušnu i žestoko stvarnu.
Jedan dio tebe ipak zna da je Eden fantazija. Čak su i naše prastare veze sa prirodom postale neprirodne: biljke koje jedemo su sterilisane, prenapunpane, neprepoznatljive u lancu ishrane. Naše domaće životinje tek su karikature svojih divljih predaka. Porodični pas je još jedan produkt tehnologije, dizajniran i uzgajan da služi svrsi. A ti si takođe odomaćena životinja, zaodenuta sintetičkim vlaknima i sintetičkim mislima.
...
Ma i da nokte zariješ u zemlju, uvek ćeš, gde god da pođeš, lebdeti iznad nje i vući za sobom oblak civilizacije. Valja verovati u izgnanstvo iz raja. Valja verovati da smo iskvarili jedino mesto koje odvajkada beše čisto. Ali, možda smo od iskona pogrešno tumačili priču? Možda smo mi bili ti koji smo prognali džunglu, ogolili je, poželeli da je naučimo dobru i zlu, pa je rastavili na komade i svakom od njih odredili svrhu. Nismo mogli da podnesemo prirodu u njezinom izvornom obliku, taj sveopšti haos, kvarove i mutacije, tu nepostojanost svih veza i plodnost tla, gde ništa nije čisto, gde su život i smrt isprepleteni. Zato smo odlučili da svemu tome okrenemo leđa, da pobegnemo u svoj ograđeni vrt.
Možda od početka bejasmo u krivu. Na početku beše sve.
