Ne možeš da veruješ da ću da izađem iz stana
i da sam pošla da se ne okrenem?
Kafa na pola,
reč na pola,
osmeh do pola.
„Tek tako ću poći, čak i da ne trepnem ?!“
Noga će mi do kraja sigurna ostati?
Pa kad sam ja izašla is stana Štefana Pfajstlingera,
gde neću iz tvoga, mali amateru
sa šupljom pričom i šupljim pogledom ?!
Pa kad sam se ja spustila u noć, na kocku,
i kad sam znala da neću da trpim,
ja sam sebi odabrala granicu,
jasno je povukla, markerom na belom.
Pa kad sam ja izašla iz stana gde je sve mirisalo
na moju dušu i moj san,
kad sam ja uspela da nađem svoju Tatjanu,
i da je privijem kao čudnu ženu, oživljenu iz sna,
a ti nisi ni senka sna,
pa ja mogu još sto puta u tvoju kuću da uđem,
samo da ti pokažem da mogu da izađem,
I da ću te još sto puta videti sa otvorenim ustima.
Jer kad sam ja izašla iz njegovog stana,
ja sad mogu da izađem i iz same sebe.
Nema više tog poznatog osećaja kog se ne bih mogla odreći,
a kako se tek onda lako odričem tuđih bezmirisnih prostora,
iznajmljenih apartmana sa šarenih razglednica.
Onaj ko izađe iz stana Štefana Pfajstlingera,
on je odabrao da se ne zadržavala bilo gde,
on je odabrao da odlazi,
on je odabrao da se odriče,
i da ne pita za smisao il za razlog,
on je naučio da se ne okreće.
A ti me gledaš nakrenute glave,
podbočenog lakta jeftinog ljubavnika iz crno belih filmova,
„jesam li sigurna?“, pitaš „zar ću otići?“, igra ti leva obrva.
Pa znaš li ti kome govoriš…?
Desi li ti se nekad da kažeš- „ovde sam već bio,
sve mi je poznato, moje boje i moj dah,
možda sam sanjao, a možda i živeo
pre nekih trista godina baš ovde,
pa iz minuta u minut lagano prepoznajem…“
I dodirneš sve ponovo…
A kao da sebe iznutra dodiruješ,
ili dušu neke tamo daleke bake
koja se u međuvremenu u tebi naselila…
I čovek koga gledaš liči na crtane čiča Gliše iz detinjstva
Sneške Beliće, nacrtana vešala, il nevešte crteže
što se čuvaju u nekoj fioci,
i sa osmehom odeš i ne tražiš odgovor
jer se i ne pitaš,
predaš se osećaju i hodaš i odlaziš
u noć, na drum, taksi il kočije…
Pitanje je veka, al su oči iste i duše su iste.
I dok silaziš stepenicama, sto ti duhova govore: vrati se,
ali ti jedan, tvoj glas kaže- idi, ni rođena nisi da se zaustavljaš,
to što si prepoznao, ne znači da si našao
i nikad neću saznati da li se kajem,
ali znam da bih opet otišla.
A ti me sad gledaš ko umorni lovac
važan i siguran, a da sam ja ženica što
treba da očisti divljač prijateljima koje čekamo na večeri,
a tebi bih grkljan, kad bih htela, sa dva zuba prerezala
Ispljunula, pa s krvavim usnama kroz otvorena vrata.
Ja nisam od onih na koje te je upozoravala majka.
Zato ne brini, za ovakve nije ni znala da postoje.
Ja ne odlazim da bi me ti molio da se vratim.
Ja mogu biti sve što poželim, ali ne mogu biti lošija nego što jesam…
Otključaj mi vrata, prospi vino i zaboravi da sam ikada
i prešla prag tvoga stana.
.
