Što smo mi navikli to dalje činimo,
Napolju s’ koljemo, u crkvi s’ krstimo.
Nedavno na crkvi jabuka s’ zlatila,
Mnoge je hiljade opština platila;
Sirotici mnogoj postelja prodana,
Dok je ta jabuka zlatom okovana;
Za Hristovu crkvu to se od njih uze;
Al’ da vidi Hristos prolio bi suze.
Čudnovato stoje na tom svetu stvari;
Osim sebe niko ni za kog ne mari.
Mudrost ljudska raste i do neba stiže,
Al’ sebičnost njina još se dalje diže.
Idemo u crkvu, Hrišćani s’ zovemo,
Al’ Hristove reči ništa ne volemo,
Ta jednu haljinu ko na sebi ima,
I tu bi mu svukli, neka mu je zima.
Između suseda velika je jama;
Što bližnjem želimo ne dao Bog nama.
Podižemo crkve gore u oblake,
A gledamo mirno kraj crkve prosjake.
Varamo, krademo, čudesa činimo,
Bojimo s’ žandara, Boga s’ ne bojimo!
Zavidimo drugom, ljubimo osvete,
Na bližnjega svoga dižemo klevete.
Svađamo s’ za ništa, koljemo s’ za svašta;
Jedan drugom neće uvrede da prašta,
Pa kakvi su ljudi takve i države,
Takvi su ministri, takve nam uprave;
Iznesu vam neke idole pred oči,
Pa hajde na vojsku i krv bližnjeg loči.
Svade se, pobiju, svo krvavo polje,
A posle ratova ništa nije bolje.
