Nosila je u rukama odvratno žuto cveće,
koje me je zbog nečeg uznemiravalo.
Đavo će ga znati kako se to cveće zove, ali se ono, to cveće, zbog nečega prvo pojavljivalo u Moskvi.
I to cveće jasno se isticalo na njenom crnom prolećnom kaputu.
Nosila je žuto cveće!
Zlokobna i zlosutna boja.
(...)
Tverskom su se kretale hiljadu ljudi,
ali vam ja jamčim, da je ona videla samo mene,
pogledala me je,
ne bih mogao da kažem da me je pogledala uznemireno,
pre bi se moglo reći da me je pogledala nekako bolećivo.
I osvojila me je, ne toliko njena lepota koliko neobična, dotle neviđena usamljenost u njenim očima!
(...)
"Da li vam se dopada moje cveće?"
"Ne."
(...)
"Vi ne volite cveće?"
"Ne, cveće volim , ali ne ovo", odgovorih.
"A koje volite?"
"Volim ruže."
I ...
ona baci svoje cveće pored trotoara na kolovoz...
ja ga digoh i pružih joj ga...
Ljubav
se pojavila pred nam onako kao što ubica iskoči u uličici
s
bodežom u ruci
i
oborila nas oboje.
Tako ubija munja, tako ubija kama.
Nema komentara:
Objavi komentar