Zavidim mu na snu.
Na sposobnosti da se za par sekundi prepusti onom totalnom gubitku svijesti koje traje bez prekida i s uživanjem sve do narednog jutra.
Prelijepa sposobnost koja je zauvijek izgubljena.
Dešava se tako bez nekog preciznog razloga.
Sve normalno.
A onda prije nego što legnem u krevet, shvatim - da te noći neću spavati.
To je kao blago električno pražnjenje kroz kožu i praznina među mislima.
Kao neki entitet- čudan i veoma poznat - koji obično ide za svojim poslom,
ali ponekad mi priđe i odluči da moramo zajedno da budemo budni.
Ležao sam u mraku pitajući šta sam pogriješio u životu.
A odgovor, u suštini i s malim varijacijama,
bio je da sam pogriješio sve i da je moja situacija bila bezizlazna.
Ili je izlaza možda i bilo, uvijek ga ima,
samo ja nisam imao hrabrosti da krenem ka njemu,
što je bilo još gore.
A odgovor, u suštini i s malim varijacijama,
bio je da sam pogriješio sve i da je moja situacija bila bezizlazna.
Ili je izlaza možda i bilo, uvijek ga ima,
samo ja nisam imao hrabrosti da krenem ka njemu,
što je bilo još gore.
Mjera vremena ஐ
Đanriko Karofiljoஐ
Na poljima nesanice ஐ
Nema komentara:
Objavi komentar