O umjetnicima i njihovim djelima,
ispred slike mrtve prirode?
Možda su svi oni živeli u zabludi, zaslepljeni sopstvenom važnošću.
Jesu li ikada razmišljali o tome?
Možda nisu mogli noću da spavaju.
Jesu li ih mučili košmari?
Možda su upravo bili svesni da lepota i značenje nemaju veze jedno s drugim.
Možda su živeli kao pravi umetnici, sve vreme svesni da nema nikakvih zlatnih dveri.
Nikakvo delo i nikakva žrtva ne mogu te odvesti u raj.
Ili možda mogu?
Možda su svakog dana bili ravnodušni, zadovoljni što mogu da se zaokupe četkicama i uljima, što mogu da mešaju boje, da puše lulu, da se ponovo posvete svojim svežim mrtvim prirodama s kojih više ne moraju da rasteruju muve. (...)
Dotakla sam platno, samo da bih dokazala sebi da nema nikakvog boga koji vreba moju dušu. Da ništa nije večito. Da je sve samo ono što jeste.