Aleksić Jordan

Koliko puta si mi ovako
 u
 predvečerje 
 u misli kao vetar svratila,
 tiho i bez najave budeći maštu, 
rušeći bol, 
donosila svetlost u memljivim, 
hladnim, mračnim hodnicima varljivih sećanja i bez reči me uzela,

 kao dete da uzimaš i odnela u
 (ne)poznato, 
ali
 toplo i sigurno