ღϠ ЧиТаЧ Из БоЗа у 6.27 ₡ღ ЖаН - ПоЛ ДидиЈеЛорАн

Овако видим златну рибицу
Руже де Лил

П.С. 

О дивној књизи из моје перспективе.
Драго ми је што је дио моје библиотекe.
Моја препорука.
Уживаћете сваке секунде.

Ово је прича о Гилену Вињолу 

који ради на строју за уништавање и

рециклирање непродатих књига и мрзи
 свој посао као и надобудног и одвратног шефа,
али је и читач из воза у 6.27 

који чита непознатим сапутницима 

(материјале које је успио спасити из строја - гутача књига).

Усамљеник је.
 Воли књиге и читање. Има два пријатеља. Старца - инвалида којем је строј за рециклажу откинуо ноге, 

стихотворца који који умије да говори само у дванаестерацима.

Сва имовина му је златнa рибицa
 Руже де Лил, 
а открио је ново осјећање:

„Пре неки дан је открио како на овој планети постоји створење 
које има моћ 

да боје учини живљим, 

ствари мање тешким,
зиму мање оштром, 

неподношљиво подношљивијим,
 лепо лепшим, 

ружно мање ружним,

укратко, 
да ми улепша живот.

...

Дакле иако не волим 

"spead dating", 

молим вас,не,
преклињем вас да ми дате осам минута свог живота

(сматрам да седам није нарочито леп број,
поготово за састанак).

Живот му се мијења у тренутку када на сједишту у возу пронађе УСБ.

На УСБ-у су 72 документа - фајла у фасцикли под именом
 "Нови фасцикл". 

То су приче хигијеничарке тоалета
(бабе-сере).

Њене приче га опчињавају и он постаје опсједнут да је пронађе и упозна. 

Њене приче чита у возу незнанцима
у нади
 да ће и она - Жили,
 ући у воз и да ће је упознати.

На самом крају романа Гилен ће рећи:

„Сада морам да признам кривицу. 

Крив сам што сам ушао у ваш живот помоћу тог УСБ-а
 који сам прије три недеље
 пронашао у возу.

У почетку сам то урадио само с намером да вас пронађем 
како бих вам вратио УСБ и текстове који су на њему, 

али се та намера мало по мало претворила у снажну жељу да вас сретнем.

Стога, да бисте ми опростили,

дозволите да вам поклоним ову плочицу како бисте је сутра додали приликом пребројавања.

Што год људи мислили у животу ништа није непромењиво.

Чак и један тако ружан број као што је 

14.717 

може да се улепша уколико му се мало помогне“.

Ова књига је најљепша химна књижевности и књигама:

„Лепо је било констатовати, 

да постоји и један други свет поред оног у СТЕРН-у,

 свет у којем књиге имају право да заврше живот уредно поређане у зеленим орманима-тезгама на зидићима, 

старећи у ритму велике реке под заштитом торњева 

Богородичне цркве“.

Уживаћете сваке секунде током читања овог француског аутора који је двоструко награђен

Хемингвејевом наградом за своје приче.

„Једном годишње,на пролећну равнодневницу,
поново бројим. 

Тек тако, 
само да бих видела,
 проверила да се ништа није променило. 

Тог тако посебног дана у години, 

кад ноћ и дан равномерно поделе време, 

поново их пребројим ...“

...

„ И тако сам јутрос, у првим сатима пролећа, 

прошла уздуж и попреко 
својим поплочаним имањем, 

са оловком и бележницом у руци,

како бих приступила 
великом годишњем бројању плочица.

Моје шетње се придржавају логике
 која је у потпуности картезијанска 

и која предвиђа напредовање

 од лакшег ка тежем, 

од видљивијег ка недоступнијем.“

...

(Тетка је често говорила ,Жили)

„Ти си принцеза ,Жили, 
принцеза из дворца!"

Принцеза је остарила,
али 

се краљевство није много променило.

Потпуно пусто краљевство
 од преко сто хиљада квадратник метара, 

које је сада само још чекало своје поданике“.

...

„Волим тај посебан тренутак
 када се чини да се планета накратко зауставила како би се одлучила

 између светла дана који се рађа 
и 
мрака ноћи који умире.

...

„Окупани том слабом светлошћу праскозорја 

на којој све поприма пастелну нијансу,

ратови ће можда бити мање ружни,

глад мање неподношљива,

мир трајнији".

...

„ Неосновано је веровање у принца на белом коњу, 

али у мени постоји девојчица која не жели да умре и која једном годишње, 

хоће да верује у чуда.

Знам напамет своје плочице.

Многе су остале сјајне као и првог дана...

пошто их је превише, 

њихова савршеност је тако отрцана и непривлачна.

Не, моју пажњу привлаче
 оне окрњене, испуцале, пожутеле, искрзане,

 све оне које је време обогаљило

 и које овом месту, осим оног старинског печата који сам на крају заволела, 

дају и трунку несавршености која ме на неки чудан нашин умирује.

"Рат се види у ожиљцима на поломљеним лицима, 
а не на фотографијама безвратих генерала у уштирканим и свеже испегланим униформама".

... 

„ Мени моја поломљена лица

показују да ни овде, 

као ни другде,бесмртност не постоји.  

Ја међу тим изможденим плочицама имам, наравно, миљенице, 
попут оне која се налази горе лево од треће славине и којој недостаје делић у облику лепе петокраке звезде...“ 

"Број 14.718 стварно је био леп број за почетак једне везе".
(Плочица Гилена Вињола,била је уранучата ,овог јутра , на пролећну равнодневницу.)