Zaspiva tako i budi se, zaspiva i budi se,
dok se jednog jutra ne probudli potpuno
sijed.
Ali,
i potpuno sijed,
Ali,
i potpuno sijed,
on nastavlja da traži nešto najljepše
i
najglavnije.
Takva je naša duša.
Niko ne zna
da smo mi bili isti potok nerazdvojni koji su bregovi podelili u dva rukavca.
Niko ne zna
da smo bili ista frula od zove koju je pastir tugom obrvan nadvoje prelomio.
Niko ne zna
da smo bili ostrvo u okeanu koje su vodene struje noću prepolovile.
Skender Kulenović
Takva je naša duša.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuže, nasmeju,
zabole.
Ponekad namerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka
neprospavana noć.
Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo
i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi.
i uzalud tražimo one zvezde ka kojima smo nekad davno upirali čežnjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi.
Pa se naprežemo da čujemo onaj
ljetni povjetarac što je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se, držeći
svoju prvu ljubav za ruke, skrivali od radoznalih pogleda.
Ali... umjesto tog
šapata samo uzdah srca svoga čujemo.
Prohujalo je vreme i mnoge vode
protekle...
Nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da
smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca.
(...)
Od svega
ostaše samo uspomene od kojih se pobeći ne može.
Čak i kada bi znali put što
vodi u zaborav, mi ne bi pošli njime.
Već se uvek istom stazom vraćamo što vodi
do mora uspomena.
I uronimo u te talase koji nas miluju, nose, vuku u dubine...
I plovimo, plovimo ka onim nekim dalekim,
nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame
nedostižnim obalama što nas svake noći zovu i mame
I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti
u tom uskovitlanom moru uspomena.
A kad se pogledamo u ogledalo... vidimo ispod
očiju nekoliko sitnih kapi...
blistavih... slanih..."
Niko ne zna
da smo mi bili isti potok nerazdvojni koji su bregovi podelili u dva rukavca.
Niko ne zna
da smo bili ista frula od zove koju je pastir tugom obrvan nadvoje prelomio.
Niko ne zna
da smo bili ostrvo u okeanu koje su vodene struje noću prepolovile.
D.Maksimović
Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo:
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća.
To je jedan njezin zaostali deo.
Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko:
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine.
To je još ona zbori u tebi duboko.
U samotne noći, kad žalosne šume
Reke pune zvezda, gore pune sena...
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša sluti, čuje i razume....
Jovan Dučić
