( Razgovor dr Bernarda Rijua
i
njegove majke...)
“Bernande?”
“Da”.
“Nisi umoran?”
“Nisam”.
Znao je šta majka misli i da ga u tom trenutku jako voli.
Ali je znao i to da voleti neko biće nije bogzna šta ili bar da ljubav nikada nije dovoljno jaka da bi se potpuno izrazila.
I tako će se oni - njegova majka i on - voleti uvek ćutke.
I ona će umreti, oh da!
A čitavog života nije im bilo suđeno da krenu korak dalje u priznanju svoje ljubavi.
Tako je živeo pokraj Tarua,
a Taru je noćas umro i njihovo prijateljstvo nije imalo vremena
da se iživi.
Taru je izgubio igru, kako je ono rekao.
Ali on, Riju, šta je on dobio?
Dobio je što je upoznao kugu,
pa se može sećati;
što je upoznao nežnu odanost i dužnost koje će morati jednog dana da se seća.
Sve što čovek može dobiti u igri kuge i života jeste pamćenje i spoznavanje.
Možda je to ono što je Taru zvao “dobiti igru”.
“AKO IMA IŠTA NA SVETU ŠTO SE MOŽE UVEK ŽELETI, A KATKAD I POSTIĆI
- TO JE LJUDSKA NEŽNOST I TOPLINA”.
NO, ŠTA JE NAPOKON KUGA?
ŽIVOT, ŽIVOT I NIŠTA DRUGO”.
Nema komentara:
Objavi komentar