Tužni raj

( A zašto moraš tako daleko

 pitao je dječak Velikog Čovjeka?)

 

( Rat je svugdje u Evropi,1942.godine ;

 progoni ljudi, 

dok je Lisabon slobodna teritorija na

kojoj mnogi traže spas.) 

  Više ne mogu da izdržim ovde. 

Jednostavno moram iz Evrope. 

Divno je mesto. 

Ali sad liči na nekakav svetao,tužni raj.

Dok gledam ljude oko sebe

 osećam teskobu.

Ne osećam prezir,ni ironiju,samo blagu teskobu.

Kao kad u zoološkom vrtu 

posmatraš poslednje preživele primerke nekakve skoro izumrle vrste.

Gledam ih 

kako se pretvaraju da se ništa neobično ne događa. 

Kako se kockaju 

u ogromne pare da bi se osetili živima.

Kao nekakvo 

lutkarsko pozorište,ali žalosno.

Osećam se kao da sam zarobljen

 u ovoj nezdravoj lepoti kao komarac u ćilibaru

...

Ne znam kako će mi tamo biti( misli na Ameriku),ali ne očekujem mnogo.

Samo ne želim da više budem izbeglica.

 Ne želim da budem ni emigrant.

Hteo bih da budem samo putnik.

Samo to.