Zašto me pogledom nagoniš da crvenim?
Ne dođoh kao prosjak.
Samo kratak čas zastadoh na kraju tvojeg vrta, s druge strane ograde.
Zašto me pogledom nagoniš da crvenim?
Ne uzabrah iz tvog vrta ni jednu ružu, ne ponesoh ni jedan plod.
Skromo stajah u senci na drumu, gde svaki putnik sme stajati.
Ne ubrah ni jednu ružu.
Da, bejah umoran i pljusak naiđe.
Vetar je pištao kroz lelujave grane bambusa.
Oblaci su jurili nebom kao da beže od pobednika.
Noge su mi bile umorne.
Ne znam da li si o meni mislila, ili si na vratima čekala drugoga.
Oštre munje zasenuše tvoje čeznjive oči.
Otkud bi znao da me vidiš tamo gde stajah u mraku.
Ne znam šta si mislila o meni.
Dan je na izmaku, a kiša je prestala.
Napuštam hlad drveta na kraju tvoga vrta i sedište svoje u travi.
Mrak je, zaključaj vrata svoja; ja idem svojim putem.
Na izmaku je dan.
Rabindranat Tagor
Gradinar
Nema komentara:
Objavi komentar