Borislav Pekić ♡ڿڰۣڿڰۣ Novi Jerusalem

Ima ljudi čiji je život trag vrelog 

železa u tle utisnut.

Gde stupe,

pod njima gori.

Kad minu,dim spaljene zemlje dugo još

 vređa oči.

Oni su kao zvezde čije rađanje vidimo milionima godina pošto su zgasle,

 ali 

ga nikad ne čujemo.

 Smrt starog sunca izgleda kao rađanje novog;

umiranje ovakvih ljudi uvek

 je 

rađanje novog i neizvesnog. 

Oni su bića Vatre. 

Vatra je njihov Element. Njihova priroda i sudbina. 

Ima ljudi čije stope,
u pesku trajanja utisnute, 
ne vode istim smerom u kome su vodili njihovi životi.
 Ako tim tragom pođemo, nećemo o njima istinu saznati. 
Njihove stope tu su ali se ne vide. 
Osećaju se u tuđim tragovima, naziru u tuđim smerovima, otkrivaju u tuđim stopama.

Oni su bića Zemlje. 

Zemlja je njihov element.Njihova priroda i sudbina.  

Ima ljudi čiji je život trag u vodi.
 Nevidljivi su, nečujni, nestvarni,
 bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti.
Ne znamo odakle su među nas došli,
 a kad odu, zašto su i kuda otišli.
 Dok su bogovi zemljom greli,tako smo ih prepoznavali. 
Kad nas napustiše, od njihovih moći ljudi naslediše jedino 
sposobnost da žive,ali da ne budu.

Njihovo je biće Voda.Voda je njihov element.

U vodi njihova priroda i sudbina. 

Ima ljudi čiji život u močvari trajanja 
liči na tragove crvenokožaca 
kad neće da budu uočeni. 
Indijanski ratnik se tada vraća, 
polažući pete u stope starog traga.
Odskače na kamen koji otiske
 ne prima i zauvek nestaje.
 Oko primećuje varku ako ume da razlikuje dubinu tragova ostavljenih jednim hodom 
od onih otisnutih u dva navrata.

Oni su bića Vazduha. Vazduh je njihov element.

 Njihova priroda i sudbina. 

Ima ljudi čije tragove sledimo kao umetnička dela.
Njihove stope nisu u život utisnute,
 one su izvajane kao što se vajaju kipovi.
Ne možemo misliti da su mogle biti drukčije, drugog oblika, niti u drugom pravcu voditi.
I oblik i smer određen 
je njihovom idejom.

Oni su bića metala. 

Metal je njihov element.Metal priroda i sudbina.