Пођи!
Пођи куд било,
пут неба,
пут мора,
на ледник
или сиђи у равнице!
Тражи шта било,
рад,
лепоту,
љубав!
Но чини то са душом пуном снова
и светлости,
са душом
пуном доброте и снаге
за праштање.
Одени се у храброст
и у наду
и пођи
пркосећи мразу јутра,
подневној јари
и ноћи без звезда.
Путем искрпи – ако трба –
срце,
ко морнар растргнута једра на катарци.
Размрси мисли буром заплетене
попут рибарске мреже
напуштене,
на голом песку.
Ако се већ деси
да паднеш
– устани!
Изнова крени,
изнова отпочни,
упорно,
мирно,
ко што то чине деца на плажи,
градећи од шкољака морских
и шљунака
бродове
које вал потопи ноћу
и дворце
које прва плима збрише,
а она нову лађу,
дворац нови,
тек мало даље
и тек мало више
направе опет већ следећег јутра!
Ако си освојио
врх какав под ледом
крилима новим
која не оману,
крилима дотле још не даним,
а ти без страха
вини се
и стопи
са бесконачним!
Ал’ пођи!
Упркос свему,
без обзира куда!
Само, окончај започето дело!
Воли!
И стварај!
Куј!
Периј земљу,
небо или море!
Али окончај започето дело!
И дело твоје
нек лепотом зрачи!
Уткај у њега сав жар срца врели
и поклони му, свесно, живот цели!
