Baš hoću nešto da vidim:
dokle teče, kud vodi ova cesta, zavijugana u svijet. Krenuli smo toga popodneva van kasabe da beremo drijenke. Rasuli se po šumarcima. Nabrao sam već puna njedra i džepove; dosta mi više i da ih jedem, te siđoh na cestu. Čekam društvo. Ali nijedan da se vrati. Pod kasnim jesenjim suncem presijava se preda mnom prašina po cesti, sipka i topla, uzbudljivo podatna bosoj nozi. Cesta se gubi u daljini u modrikastom klancu među planinama, koji se, usred neba, prekida: odatle mora da se vidi nešto što ne mogu ni zamisliti.
Dok se svi moji vrate iz drijenaka, hajde da malo vidim kako je to tom cestom kad se ide dalje. Polazim, i što više idem, sve više osjećam kako je cesta brža i mudrija od mene: bježi preda mnom; a na okuci me sačeka, kao da neće dalje – pa odmah pobjegne. Na jednoj okuci stanem i okrenem se: ima sunca još! Sustizaćemo se, cesti kažem, dokle god se vidi; baš da vidim kamo ti to ideš. Do zalaska sunca nije još daleko, počinjem da trčim, i trčim sve bjesomučnije, da bih prije zalaska vidio ono što treba da vidim.
