ИГРА ~ АНДРИЋ

" Живот целог непомичног тела те жене

 био је, изгледа у ногама;

 управо у стопалима.

Она су улазила, за тренутак, у своју обућу, па би се одмах извлачила из ње,

 једно за друго, или оба одједном....

Њене две босе ноге би кружиле, свака за себе, 

као да цртају, и одмах бришу,неразумљиве и чудне знакове,

затим би се саставиле и грлиле, припијале и миловале у  нежној, безазленој игри. 

Само ни то није трајало дуго,јер би одмах стале да се тару, куцкају и сударају несташно и љутито, 

да се понашају несташно и љутито као два рђаво васпитана детета.

...

Али ,игра се није заустављала ту. 

У даљем низу преображаја, те ноге су се лако и живо одвајале од тла коме иначе робују, 

тањиле се, мењале боју, бледиле и трепериле једно време као крила која,

 док живе, не знају шта је додир са земљом.

...

Тако се игра настављала и предвидети се није могло докле ће трајати ни куда ће отићи,

 шта ће све моћи да постану и буду те две мале ноге у игри коју играју саме са собом, 

на својој заклоњеној и покривеној позорници

 којој је Лазар једини,

случајни и неслућени гледалац"

П.С. 

Фасцинантна приповијетка 

из неисторијског круга Андрићевих приповиједака, 

исприповједана у трећем лицу, објављена 1956.  године. 

Главни лик је Лазар. 

Лазар негде путује, 

и чекајући брод, сједа на веранду великог ресторана.

 За столом постављеном према његовом сједи двоје младих људи, 

мушкарац му је окренут лицем а жена леђима.

 Лазар је посматра одастраг. 

Када му поглед склизне наниже он види како се жена игра својим стопалима. 

Та чаробна игра сасвим обузме Лазара,

 и у томе је цијела прича.