Трактат о особењацима ~ Ристо Трифковић

Умјетници, 

е то је већ посебан слој људи који се регрутује из тих слободњака.

Њихов живот је осмишљенији какав је да је,

понекад подвиг, понекад романса,поема, 

чак и кад је промашен. 

Живјети за умјетност ,

то је већ високо постављен циљ, 

значи опирати се сталности, досуђености, задатости, уриктaности,
конвенцијама,

значи рушити то што се стекло и затекло 
за рачун онога што се гради.

Освјештани ред ствари, 

то је већ прилагођеност.

Умјетност је анти- судбина.

Изазов.

Бачена рукавица.

... 

Нарочито цијеним оне

који су се осмјелили да то буду против свих правила и прописа.

Сјетите се нашег ћопавог Вука из Тршића који је полуписмен

тумарнуо ништа мање него у Беч и у славу.

Херман Брох

у четрдесетим годинама живота , знате ли шта је учинио ? 

упустио се у порок писања.

Грађанин пар екселанс,
из старе добре породице, Јеврејин, индустријалац, бизнисмен, Бечлија, 
и све то је послао дођавола и кренуо у авантуру. 

...

На тим основама ничу нове градње духа 
од којих би требало рачунати почетак историје, рачунање датума.

Не од ратова, 
владара и покоља, него од великих дјела.

КАД СУ САМО ТОРЗА

ИЛИ 

НАГОВЈЕШТАЈИ,

ТО СУ ИПАК ЛУЧЕ У ТАМИ

ПО КОЈОЈ ТУМАРАМО И НАГАЊАМО СЕ ВЕЋ

МИЛЕНИЈУМИМА.

Умјетници, 

да сањари,

да снајперисти 

у служби свих нас.