Jedna od osnovnih tajni koje nas ne nauče da bismo sa manje bola živeli na ovom svetu
je
tajna trenutka.
Ali,
ako stvari postavimo i razumemo drugačije, onda će i naši osećaji biti drugačiji -
to je zahvalnost za trenutak sreće koji smo imali,
koji može biti bilo šta -
zagrljaj, osmeh, poslovni trijumf, pogled na novi grad koji nas je ostavio bez daha.
Nigde u dualnom svetu produžena,permanentna sreća nije moguća!
Da uvek dođu talasi nevolja i trivije koji sve pokvare...
I tad sam razumela da je jedan tren
dovoljan
jer on je zapravo večnost!
Svaki trenutak je deo večnosti i kao takav tamo i upisan.
Dakle, onda kad osetimo sreću,
bilo zbog drugog bića, bilo zbog slike, zalaska sunca, pogleda u bilo šta što nam je nazovi stvarnost donela -
prigrlimo ga s radošću jer smo to dobili i osetili,
ali
bez tuge jer će proći i bez želje da traje večno!
U tome je tajna onih
koji su obučeni da rukuju srećnim trenucima!
Oni nikad ne žele da produže ništa protiv trajanja koje im je dato i nikad ne žele da zadrže
"zauvek"
jer zapravo to jeste zauvek njihovo kao tren,
a ne kao nepromenjeno stanje.
Na taj način
slažemo naš med bez žuči,
koja mora da usledi u svetu dualnosti.
Na taj način ne ubijamo sebe mislima zašto smo nešto izgubili, nego se uvek radujemo trenu koji smo imali,
svesni da je svaki trenutak upisan u večnost,
a opet potpuno spremni za novi trenutak
otkrivanja lepote koji će doći.
Jer onda kada večna prolaznost i promena ne izaziva tugu, nego zahvalnost,
naše biće više ne oseća očaj i tugu, nego radost -
svesno da je nešto što je naizgled kratko zapravo upisano u večnost - a da se sve menja jer tako saznajemo vrednost
sreće i radosti koju smo otkrili.
To je tajna trenutka
koju zadobiju oni spremni da je prime.
P.S.
Dio teksta preuzet sa stranice
Nema komentara:
Objavi komentar