Običan momak - Lorenco Marone

"Reči su,

prirodno, najjača droga ljudske vrste".

(Radjard Kipling,poslužiće autoru L.M, da nastavi svoj iskaz o riječima)

Reči 

često pokreću naš život,

obasjavaju ga kao i velike ljubavi,

ili 

nas slude,

pružaju nam ruku i pomažu nam da ustanemo

kako bi nas povele putem kojim moramo poći,

a sami nemamo za to hrabrosti.

Stolećimma nam pripovedaju svoje priče i omogućavaju nam da postanemo deo fantastičnih svetova,

utočišta u kojima možemo da se sklonimo

kad padne veče.

Pritom nije važno što ponekad naiđu na zidove,

što nisu uspele

 da spasu 

i nisu pomogle da se stvari promene,

 što pomoću njih ne možemo izbeći padove.

Najvažnije je da nam svaki put pomognu da stanemo

na 

noge.

P.S.

Ko mnogo čita, često se i  razveseli.

Ko voli da piše, osjeti iskru u stomaku,kad god sjedne da to učini.

Strašna knjiga o jednom jako pametnom dječaku, Dominiku,kojeg članovi njegove porodice zovu Mimi.

To je knjiga o njegovom djetinjstvu i odrastanju. Kada je uzmeš u ruke, više ne možeš da je ispustiš,

Strast su mu knjige.

 Radoznao je i zna svašta o svačemu.

Stvarima, ljudima, ljubavima, prijateljstvima pristupa ozbiljno. S tim nema šale.

Brine se o jednoj kornjači

Trankvili Trapađoz,koju će osloboditi

"kućnog pritvora",

smatrajući da je za nju najbolje da živi slobodna.

Lorenco Marone jedan je od najpopularnijih italijanskih  pisaca današnjice.

Nešto kao Ivan Tokin.

Usput voz se kreće, ode i maj...

ći-hu,ći-hu,ći-hu, - hu...

Običan momak - Lorenco Marone

Pruži mi ruku. 

Oklevao sam i on je to osetio:

 " Dečko trebalo bi da naučiš da imaš poverenja u ljudski rod,

 znaš? 

Izmicanje ruke neće ti doneti nichts dobro 

u životu. 

Ako jednoga dana budeš srećan, a ja ti to od sveg srca želim,

 biće to samo zahvajujući stisku nečije ruke."

In memoriam ღϠLily₡ღ

Koliko ih  pamtiš, toliko su tu.

Danas je jedan takav dan. Godine tu ništa

 ne mogu.

Uznemireni ljudi - Fredrik Bakman

Maločas je 

samu sebe iznenadila,

izgubila je kontrolu i osećala...

i to je dovelo u stanje panike.

Da li je to upravo klizila u empatiju ?

Brodovi  u luci su bezbedni,

 dušo, 

ali se brodovi ne grade za to.

Nije to bila ljubavna priča o kojoj se piše poezija.

Ali tu su oborili jedno drugo s nogu.

Mi ne možemo da promenimo svet,

 a često ne možemo ni da promenimo ljude.

Osim komadić po komadić.

I tako pomažemo kada imamo priliku za to,

mali moj.

Spasavamo koga možemo. Dajemo sve od sebe.

...

I tako uspevamo da živimo sa našim neuspesima

a da se ne utopimo.

Antidepresivi 

su osmišljeni tako da oduzamiju 

najviše i najniže 

krajnosti

vaših osećanja, a

ako ih koriste na pravi način, ljudi često više nisu onako tužni kao pre, ali često ne budu ni veseli kao pre.

Postanu nekako ravni.

Ana - Lena

 ( jedna od junakinja romana)

bila je smotanija od džaka  vune.

"Ja i Knut smo u braku oduvek.

 Tako je to kad ostarite. 

Vreme pre njega više ni ne postoji".

( rekla je Estela, Juliji )

"I kako izdržati u tako dugom braku?",

 upitala je Julija

To je borba...

Morate sve vreme slušati jedno drugo.

 To jest ne baš svo vreme. 

Ako  slušate jedno drugo 

baš sve vreme

postoji opasnost da posle nećete moći da oprostite

jedno drugom.

" Mostovi postoje da bi zbližili ljude",

rekao je Roger.

(Nije most kriv, što neko skoči s njega u namjeri da si oduzme život)

Bila je to duga priča.

Ali sve su priče duge,

ako ih pričate baš od samog početka.

"Uz one koji su samo lepi ne može se izdržati dugo.

 Ali sa zabavnima, e sa njima  možeš

koliko god hoćeš" 

(reći če majka Juliji)

"Ono najlepše u vezi s njom oduvek  je bilo  to što je gledala život pravo u oči,

i bez obzira na to sa čime bi je on suočio,

odbijala bi da se odrekne

r o m a n t i k e.

A za tako nešto je potrebno srce

kakvo retko ko ima".

P.S.

Počeh ga čitati početkom marta i nešto mi se nije išlo. Ostavih roman na pola, mada volim Bakmanova djela. U međuvremenu počnem čitati Kugu, A.Kamija i obori me s nogu. Radnja romana, mogla se poistovjetiti sa situacijom u kojoj smo se našli uslijed koronavirusa.

Početni šok i strepnja, privikavanje na novonastalu situaciju i prihvatanje iste. Karantin. Zatvaranje grada i države prema drugim. Policijski sat. Opis smrti i bolesnika oboljelih od kuge i plućne kuge. Naročito, potresna scena smrti djeteta oboljelog od kuge u Isusovim mukama.

 Što ne možeš da promijeniš,moraš da prihvatiš.

Završim Kamija, uzmem Bakmana i cijeli dan ne mogu da se odvojim od knjige. 

Kao i sve do sada,izvrsno, to je Bakman!

Ovo je roman o ljudima koji pate, bore se sa svojim strahovima, sa svojom usamljenošću i sa svim nedaćama kojima se inače suočavamo u životu. Sa pitanjima ispravnosti odluka koje donosimo, ljubavi i smrti.

Ideala i savršenstva nema, svaki život nosi i sreću i tugu, radost i bol ali, Bakman nam nudi

 n a d u.

Mnogo je dobar,ovaj Bakman.

Alber Kami - Kuga - peti dio - kraj ili ko to zna ?

Slušajući radosnu ciku što je dopirala iz grada,

Riju se setio da je ta radost zapravo uvek

u g r o ž e n a.

Jer on je znao ono što nije znala ova radosna gomila, a može se saznati iz knjiga,

da bacil kuge ne umire nikad

(...)

 P.S,

Alber Kami

 dobitnik je Nobelove nagrade za književnost,1957.Proslavio se svojim romanima:

Stranac,

Kuga,

Pobunjeni čovek i Pad,

kao i esejom:

Mit i Sizifu.

Alber Kami - Kuga

( Razgovor dr Bernarda Rijua

i

njegove majke...)

“Bernande?”

“Da”.

“Nisi umoran?”

“Nisam”.

Znao je šta majka misli i da ga u tom trenutku jako voli.

Ali je znao i to da voleti neko biće nije bogzna šta ili bar da ljubav nikada  nije dovoljno jaka da bi se potpuno izrazila.

I tako će se oni -  njegova majka i on - voleti uvek ćutke.

I ona će umreti, oh da!

A čitavog života nije im bilo suđeno  da krenu korak dalje u priznanju svoje ljubavi.

Tako je živeo pokraj Tarua,

a Taru je noćas umro i njihovo prijateljstvo nije imalo vremena

da se iživi.

Taru je izgubio igru, kako je ono rekao.

Ali on, Riju, šta je on dobio?

Dobio je što je upoznao kugu,

pa se može sećati;

što je upoznao nežnu odanost i dužnost koje će morati jednog dana da se seća.

Sve što čovek može dobiti u igri kuge i života jeste pamćenje i spoznavanje.

Možda je to ono što je Taru zvao “dobiti igru”.

“AKO IMA IŠTA NA SVETU ŠTO SE MOŽE UVEK ŽELETI, A KATKAD I POSTIĆI

- TO JE LJUDSKA NEŽNOST I TOPLINA”.

NO, ŠTA JE NAPOKON KUGA?

ŽIVOT, ŽIVOT I NIŠTA DRUGO”.

Allber Kami - Kuga

( Doktorova  majka,

koja je bdjela nad bolesnim Taruom, izazvaće sjećanja Tarua na njegovu majku...)

“ Ona iskri iz svega što čini ili  govori ,

pa je on Taru, prepoznaje;

kako na koncu ta žena  sve zna i spoznaje,

premda nikada ne mudruje i kako se tolikim ćutanjem i senkom može takmičiti s bilo  kakvom svetlošću, pa bila to i kužna svetlost.

(...)

Voleo sam u njoj tu povučenost;

njoj sam hteo uvek da se vratim.

Ima osam godina kako je mrtva, a ne mogu reći da je umrla.

Povukla se malo više nego obično,

i to je sve,

a kad sam se okrenuo,

nisam je više našao”.

Alber Kami - Kuga

" Meni se, naprotiv, grlo stezalo. Bio sam s njima, ali sam ipak bio sam.

(...)

Iznosili su često razloge koji su u prvi mah bili uverljivi,

samo da progutam ono što nikako nije htelo proći niz grlo”.

Три сестре, снимак представе

Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Аутор: Антон Павлович Чехов

Редитељ: Ђурђа Тешић

Улоге: 

Љубиша Савановић: Прозоров, Андреј Сергејевич

Душко Мазалица: Кулигин, Фјодор Иљич

Слађана Зрнић: Наталија Ивановна

Бошко Ђурђевић: Ферапонт

Николина Фригановић: Маша

Борис Шавија: Вершињин, Александар Игњатијевич

Сандра Љубојевић: Ирина

Деан Батоз: Федотик, Алексеј Петрович

Александра Спасојевић: Олга

Гордана Милиновић: Анфиса

Жељко Стјепановић: Чебутикин, Иван Романович

Жељко Еркић: Сољони, Василиј Васиљевич

Бранко Јанковић: Тузенбах, Николај Лавович

Несрећа три сестре Ирине, Олге и Маше почиње у тренутку,када се њихов брат Андреј ожени простакушом и малограђанком, Наталијом Ивановном.

У образовану породицу, она доноси своје примитивна и малограђанска начела живота, утичући на све њих, погубно па чак и на Андреја који ће рећи:

"Наташа је страховито вулгарна и не знам што сам је волио?" 

Трагика дотиче све ликове: неки незадовољни животом,неки нису у складним брачним заједницама, неки  су прељубницу,  неки несретно заљубљени,неки због старости одбачени када више не могу радити и служити,али сви до једног пате.

Сестре су хтјеле у Москву, из провинције у љепши свијет.Хтјеле су за себе бољи живот и боље могућности за каријере.

 Тај им се сан није остварио.

На крају представе договарају се да треба живјети и радити:

"ХАЈДЕ,ДА ЖИВИМО!

 НАШ ЖИВОТ ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕН.

МИ ЋЕМО ЗНАТИ ЗАШТО ЖИВИМО И ПАТИМО.

ДА НАМ ЈЕ ЗНАТИ!?"

П.С.

Нешто као поука

https://www.youtube.com/watch?v=9OeKGC0noVA

Kuga - četvrti dio - Alber Kami

"A na kraju čovek otkriva 
da niko ne može istinski misliti ni na koga, pa bilo to i u najgoroj nesreći.

Jer istinski misliti na nekoga znači misliti na njega minut po minut,
 a da nas ništa ne rastrese, ni kućne brige, ni muva koja leti,

 ni kakav svrab. 

No, uvek ima muva i uvek nešto čoveka svrbi. Stoga život nije lako proživeti".

Није човјек, ко не умреღϠ НП РС Бања Лука ₡ღ

Драма је смјештена у оквир болесничке собе у којој су на лијечењу два шећераша Иван ( Иво , глуми га Ђорђе Марковић) и Душко (Дуле, глуми га Александар Стојковић).

Они проводе шалу на рачун своје болести, стварајући "трагикомичне ситуације" на начин да комика прелази у трагедију у којој умире трећи пацијент Рефик Селман  (Драган Јокић) који се смјестио у
"Иванову и Душкову собу". Умиру два пацијента из сусједне собе и ту вијест им доноси
дежурна сестра ( Ведрана Мачковић).

Љекар стажиста(Владимир Ђорђевић) трчкара између пацијената, равнодушан за њихове патње ...
Умиру и Иво и Дуле вриштећи ријечи:
"Нама је забрањен страх. Забрањено лијепо. Забрањено ружно. Забрањено све што узбуђује ...Не можеш шпагетама погодити мету...
 и 
Није човјек, ко не умре!"

Истина пљушти као шала из њихових реплика,
 а у ствари је горка. Остварена је она позната:
"Ако се желиш нашалити са људима, кажи ИСТИНУ јер људима истина најчешће изгледа као шала".

Практично умиру сви пацијенти са одјела за дијабетес, а љекар прелази на боље и одговорније мјесто полажући Хипократову заклетву ....

( изговара је глас водитеља- Јадранка Мудреновић):

"У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.
Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.
Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено.
Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.
Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.
Одржаваћу свим својим силама част и племените традиције лекарског звања.
Моје колеге ће бити браћа.
У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност, раса, политичка или класна припадност.
Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.
И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна законима хуманости.
Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част".

 П.С.

Хвала за отворена врата!

Само наши људи се шале и када им је најтеже.
 И када пате. И када умиру. Наше шале, тешко је превести на друге језике, јер у том случају губе смисао. Карактеристика балканског менталитета.

У овој представи смијеш се,смијеш...али, на крају ти није до смијеха...размишљаш...

ღϠLily₡ღ

https://www.youtube.com/watch?v=Iz1QAN9ejRo