ŠTA BIH JA RADILA - KADA NE BIH ČITALA?

UDAR VODE - NIŠTA SLIČNO NE POSTOJI NA KOPNU. ČISTA HLADNA TEČNOST RAZLIVA TI SE PO SVAKOM DELIĆU KOŽE. PRIVREMENI PREDAH OD GRAVITACIJE. ČUDO TVOJE VLASTITE LAKOĆE NA VODI DOK KLIZIŠ, NEOMETANO, PO BLISTAVOJ PLAVOJ POVRŠINI BAZENA. KAO DA LETIŠ. PUKO ZADOVOLJSTVO KRETANJA. RASTVARANJE SVAKE ŽELJE. SLOBODAN SAM. IZNENADA SI U VAZDUHU. PLUTAŠ SLOBODNO. EKSTATIČNO. EUFORIČNO.  U USHIĆENOM STANJU BLAŽENSTVA NALIK TRANSU.

A AKO DOVOLJNO DUGO PLIVAŠ, VIŠE NE ZNAŠ GDE TVOJE TELO ZAVRŠAVA, A GDE POČINJE VODA I NEMA GRANICA IZMEĐU TEBE I SVETA. 

NIRVANA. 

 P.S.

Potresan roman o demenciji glavne junakinje, Alis. O njenom odnosu sa mužem  u trenutku kad nastupi demencija do pogoršanja i konačnog završetka u sanatorijumu za dementne  osobe - Belavisti ( u prevodu prelep pogled).  Sve je u Belavisti naoko fino, ali unutar ustanove, dementne osobe su samo sredstvo za sticanje  profita, bože sačuvaj, kao da krompir prodaju, trljajući ruke kada neko umre i oslobodi krevet za novu napojnicu:

 "Iskreno govoreći: nije  sve u Belavisti onako kako izgleda." 

Teško čovjeku kada postane nefunkcionalan. U jednom trenutku Alis se pita: 

" Šta će reći o meni kad me više ne bude bilo?

 ( Strastvena plivačica. Ne baš najbolja vozačica. Predivna majka, Najsvetlija tačka u mom životu) 

 

Zašto naziv Plivači ?

Zato, što samo dok pliva Alis je  slobodna, od bolesti i zaboravljanja, Tu je samo plivač kao i drugi u bazenu koji su došli zbog svojih razloga.  U trenutku kad se bazan zatvara, zbog  renoviranja, njezin se život raspada i ništa više nije kao prije, za nju , za porodicu. 

Potresan i duboko ljudski roman: 

" Zaboravićeš dan kad si upoznala svog muža. Boju trave. Zvuke poput potoka, i sa svakim osipanjem pamćenja osećaćeš se sve lakše. 

Uskoro ćeš biti potpuno prazna, ambis, i prvi put u životu, bićeš slobodna, Dostići ćeš stanje kojem teže 

svi koji širom sveta praktikuju svesnu meditaciju - 

postojaćeš sasvim i sada."

 

Dok sam zatvarala i odlagala knjigu za vrijeme čitanja,  stalno sam razmišljala kakve divne korice, a koliko tužna priča. 

Zašto! 

Možda zato da autorka dočara tu ljepotu slobode koju je Alis kao dementna imala kao plivačica.

 U bazenu niju bitno ko je ko? 

Bila je ista kao i ostali i u bazenu,  ostavljala je za sobom sve brige s površine jer:

 "Iznad su šumski požari, prosvetni štrajkovi, pakleno vrući dani... 

gore, 

mi smo prejedači, gubitnici, šetači pasa, tranvestiti,

 komplusivne pletilje - samo još jedan red,  potajni sakupljači stvari, osrednji pesnici, vegani, "mama", drugorazredni modni dizajneri,  imigranti bez dokumenata, časna sestra, Danac, policajac...

 u dubokom emotivnom rastrojstvu, 

ali dole, na bazenu, 

samo smo jedna od tri stvari: 

ljudi iz brze staze,

ljudi iz srednje staze 

ili 

sporaći."

 

 

 

Divan, nevelik roman.

Topla preporuka,

 mada, ćete i zaplakati.

Empatija i uživljavanje u lik Alis,

 dovešće vas do suza.