Зидање амбиса

 

 

„Схватио сам да ни њој није лако и да се можда и она због нечега плаши, а можда јој се свиђам, о драги мој Боже, дај да је тако, ево, срце ће ми искочити и пасти на овај сто, баш пред њу, али онда помислим да је то само моја жеља, глупа нада, и да смо ми, она властелинка, а ја клесар, забрањени једно другом, па чак и да знам да она осећа нешто према мени, шта бих и где бих ја са тим,те и оно што осећам и мислим морам да затомим у неку тајну одају своје душе, у мрак и влагу, паучину и мемлу, где нема сунца и ваздуха, да склоним своју љубав у стихове неке песме коју нико никада неће видети, да постане птица која уме да пева, али неће запевати јер ће сама себи исчупати језик, ето таква же бити моја љубав, из ватре дошла у пепео претворена, са неба скинута под земљу послата....а знам да је то љубав и не стидим се тога, само се, ето, мало плашим, јер забрањена је и опасна , али брига ме , и нека изгубим главу, али не док је не пољубим. Пољубићу је, па нек скидају главу, ионако сам је већ изгубио.“