Čudni su četinari.
Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi,
Bog šalje sunce, a oni se ne raduju.
Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju,
Bog šalje san i smrt drveću,
a oni se zelene.
a oni se zelene.
Ali kad u uđeš u šumu,
ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nešto mekano i trulo.
To su milijarde iglica koje su,
kao suze ponosita čovjeka,
nečujno i nevidljivo pale.
nečujno i nevidljivo pale.
I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je,
preko noći,
preko noći,
u času crnog mraka, kad ni najbliži sused ne može da vidi,
potekla iz srca koje se u bolu steglo.
"Šta ako zaspiš i šta ako spavajući sanjaš?
I šta ako u svom snu odeš na nebo i tamo ubereš čudan i nepoznat cvet?
I šta ako, kad se probudiš, on još uvek bude u tvojoj ruci?
Šta tada? "
Dipak Copra
" Kada čovek dublje zagleda u dušu sveta
lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba
koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili
nasred nekog velikog grada.
lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba
koja čeka onu drugu,
bilo to nasred neke pustinje
ili
nasred nekog velikog grada.
I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste,
sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj.
I samo postoji taj trenutak."
sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj.
I samo postoji taj trenutak."
"Sva tuga, sav teret koju ova bolest nosi staje u jedan treptaj tvog oka.
Sva ljubav i sreća koju sam do sad osetio staje
u tu jednu jedinu priliku
u tu jednu jedinu priliku
koju nikad nisam dobio od tebe. "
