Tako mi nedostaje moja planeta,
ne znam zašto me otac ovde dovede.
Valjda će mi reći kada vreme za to bude,
zašto me je među ljude.
Tamo svi žive u skladu,
svoju sreću ne grade na tuđem jadu,
duše ne kradu.
Prastari prekinuše stanje pokore.
Vremena šargarepa i kazni,
oživeše životi prazni.
Niko potrebu nije vise imao voleti sebe,
svi smo se zavoleli,
oživeli za druge.
Još od vremna davnih,
naučismo stvoriti više no treba,
i ne samo hleba.
Svako se trudio od srca dati,
svako je želeo sebe utkati,
u tuđi osmeh,
u tuđi san,
ulepšati nečiji dan.
Starim zakonima mesta više nije bilo,
jer svima se za druge snilo.
Tamo vladara nema,
ni čuvara reda,
i niko se ne ujeda.
A zašto bi?
Nama je do svakoga stalo,
izvori ne zadovoljstva presušiše.
nema se protiv čega buniti,
ni razloga za uzjoguniti.
Iskoristiti druge niko ne želi,
jer svakoga tuda sreća veseli.
Duplo se radujemo kada se deli,,
jer svačija radost u nama zabeli.
Nema ni ljutih,
tužnih,
zabrinutih.
Naučili smo razumeti druge,
različitost gajiti , odagnati tuge.
Ratovi šta su, nisam ni znao,
dok na vašu planetu nisam stao.
Ovde se kao svoje, tuđe deli,
bez mere , bez vere.
Bole me beskonačne tuge,
ovu zemlju što obavijaju grabljivu.
Mnogo mi nedostaje moja planeta,
i ne znam zašto me otac ovde dovede.
Rećiće mi
kada vreme za to bude,
zašto me je među ljude?
©Darko Bešlić
