Zamisli jedno beskrajno široko polje, cijelo prekriveno Tratinčicama.
Proljeće je. Ti ideš putem, prolaziš pokraj tog polja. Odjednom, među stotinama, tisuća Tratinčica, jedna ti privuče pogled.
I koliko god ličile jedna na drugu, baš u toj ima ono „ nešto “, nešto što te neobjašnjivo vuče ka njoj.
Odeš do nje, sagneš se i ubereš je.
Želiš da je samo tvoja.
Samo tvoja i ničija.
Ne misliš u tom trenutku da je tim ubijaš, to ti ne pada na pamet.
Prosto je ubereš i nastavljaš svojim putem zadovoljan.
Pa makar i samo privremeno.
I koliko god ličile jedna na drugu, baš u toj ima ono „ nešto “, nešto što te neobjašnjivo vuče ka njoj.
Odeš do nje, sagneš se i ubereš je.
Želiš da je samo tvoja.
Samo tvoja i ničija.
Ne misliš u tom trenutku da je tim ubijaš, to ti ne pada na pamet.
Prosto je ubereš i nastavljaš svojim putem zadovoljan.
Pa makar i samo privremeno.
To se zove
STRAST.
STRAST.
