Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja.
I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio?
Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave.
-Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-’Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija.
Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali.
On se nagomilava pred njima.
Čovek nešto duguje čoveku.
Ako ne obraća pažnju na taj dug,
on ga truje,
a ako pokušava da ga otplaćuje,
dug samo raste i ono što čovek daje,
njegovo je merilo.
ŠOLJICA KAFE ~ Ivan Cankar
Srce zna da
"podlac ubija pogledom - junak mačem"
i radije će oprostiti maču , nego pogledu.
Srce je pravedan i nepogrešiv sudija.
Ono sudi i presudi grešnika
po prikritom jedva svjesnom pogledu,ni od koga zapaženom,
po neizrečenoj jedva na čelu zapisanoj misli;
po kucanju na vrata
...
Kad bi srce bilo ispovjednik- ispovijest bi bila duga i strašna.
Oprostiv je grijeh koji se može riječima da kaže, pokajanjem da izbriše.
Težak i pretežak, do posljednjeg časa
krvav je grijeh koji je ostao samo na srcu
kao sjećanje bez riječi i bez oblika.
Čovjek ga priznaje tek samome sebi,
kad bulji u noć i kad mu je pokrivač na grudima
teži od kamena.
