Besmrtna pesma ~ Miroslav Antić

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.

Da za mnom ostane nešto

kao lepršav trag.

I zato: ne budi tužan.

Toliko mi je stalo

da ostanem u tebi

budalast i čudno drag.

Kažnjavan za sve što pomislim, 

a kamoli što počinim, 

osumnjičen sam za nežnost 

i proglašen sam krivim 

što ljubav ne gasim mržnjama, 

već novom, većom ljubavlju 

i život ne gasim smrtima, 

već nečim drukčije živim. 

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku. 

Nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima. 

Pročeprkaš li prostore, 
iskopaćeš me iz vetra. 

Ima me u vodi. 

U kamenju. 

U svakom sutonu i zori. 

Biti ljudski višestruk, 
ne znači biti raščovečen. 

Ja jesam deljiv sa svačim,
 ali ne i razoriv.