Sve dobre barbike - Katarina Mitrović

Iz moga ugla. 

Strašan roman. Upravo ga pročitah. Ostavio  je jak dojam na mene. 

Katarina Mitrović,
mlada autorka romana, govori o junakinji Vanji, djevojci od 30-tak godina, koja je neostvarena.
Ni na jednom polju joj ne ide i život je daleko od njenih očekivanja što je odvodi u depresiju.

To je roman o mladim i novim generacijama
i njihovim traumama.

Roman o malim  i ništavnim ljubavima, o strahovima, o društvenim mrežema i pretvaranjima na istim, o prvim seksualnim iskustvima, ali i drugim i trećim i lutanjima, o opsesivnom ponašanju, o lejzbejskom iskustvu, o nedoumicama oko seksualne orijentacije, o studiranju i završetku studija, o pogrešnom odabiru, o blokadi u radu, o odrastanju, o odnosu u porodici sa bratom, majkom, ocem, o strahovima, o snovima koji su  teški i nevjerovatni, o duvanju, o alkoholisanju, o svim izazovima kroz koje prolaze mladi ljudi, a najviše o depresiji i svakojakim strahovima kao što su ne pronaći srodnu dušu i saputnika, neispunjen profesionalni život, ne ostvarenost u majčinstvu, strah od smrti, strah od rađanja zbog dileme kome rađati u suludom svijetu, a svima želiš dobro, o svim devijacijama "modernog društava".

Strašan je unutrašnji svijet glavne junakinje Vanje. Prebogat razmišljanjima i unutrašnjim lomovima koje je dovode u ravan sa polomljenim barbikama koje su bezvrijednije što su polomljenije.  Ona treba da se pronađe, nakon što se izgubi u svojoj  depresiji jer ništa nije ostvarila od očekivanog. Nema stalnu vezu, nema stalni posao, nema novca, izbačena je iz stana u Beogradu, budući da  su došli oni koji mogu ponuditi više od nje. Prinuđena je vratiti se u rodni Obrenovac i predstavljati svoj život ljepšim nego što je u stvarnosti.

Ipak, sve dobre barbike su žive, postoje sa polomljenim  rukama  i licima zgrčenih od šoka. ali
smiju nam se u lice,
jer su dobro i žive su dočekale novo svitanje.

Roman je podstrek da se nastavi dalje  u borbi sa sopstvenim psihičkim lomovima. Podstrek da se pobijedi depresija, anksioznost, nesanica i svi teški trenuci. 

Autobus se prevrnuo na stranu, a Vanja je bila na istom putu u svom automobilu za Beograd, iako zapravo nije znala šta radi i gdje je krenula. To je ta situacija na samom kraju romana. To je taj podstrek samom sebi. Nastaviti dalje sa sopstvenim psihičkim borbama. Pobijediti depresiju, anksioznost, nesanice i ne predati se nikada. 

"Oči su joj bile plahovite i nežne. Uhvatila sam je za ramena.Zagrlila me i pribila mi se uz vrat.Lice joj je bilo mokro od krvi.Čvrsto sam je stegla dok nije polako počela da se smiruje.Osećala sam i moje i njeno srce kako kucaju.Drugi zvukovi su se stišavali.Pogledala sam u nebo, bilo je svetlo. Dobro je, pomislila sam. Dobro je, žive smo".

 (191.str)