Ne znam s kim se vi družite,
ali
ja već više meseci,
kako sednem za neki sto, čujem kukanje.
Žale se ljudi na dinar, na cene, na penzije, na situaciju
ovde
ili
tamo,
na mlade, na stare...
I kukaju.
Sve mi je dosadnije,
zato,
da se viđam i da se srećem.
da se viđam i da se srećem.
Pa mi je lepše da se zatvorim u svoju sobu...
da prelistam neku poštenu knjigu
i
da još malo verujem,
đavo ga odneo,
da na svetu ima
i
lepih stvari...
A
ima
ih.
Verujte
