Meduze žive zauvek dok ih ne uhvatiš, Nađa Petrović

Kada dune vetar, grane različitog drveća se upletu, svaki dodir izaziva drugi dodir, svaki šum izaziva drugi šum. 

Sve se povezuje u uzročno-posledičnu mrežu.

 A sve je ipak mirno. I postojano. I prisutno. I ja sam deo te kompleksne mreže.

 Ja stojim nasred nje i osećam kako diše, kako postoji. I ja postojim. 

Osećam kako je sve uvezano, kako ne može da postoji jedno bez drugog, kako je sve što se ikad desilo dovelo do baš do ovog trenutka i ovog zvuka šuštanja drveća koje nigdje nikada neće zvučati baš ovako.

 Sve je uvezano, prošlost, sadašnjost i budućnost. 

Sve što sam ikada dodirnula, videla, doživela, dovelo je do ovog momenta u vremenu u kojem stojim i gledam ispred sebe borove iglice koje šušte, a u njima čujem večnost.

Osećam da je sve tu i skupljeno je u ovaj trenutak koji je sada, jer, dok ja stojim i upijam ovaj prizor, sve te stvari su u meni, neizbrisivo. One čine ono što jesam. One su se zauvek desile. 

One čine ono što jesam.