Od kako sedim, od kako starim

Branislav Crnčević

Od kako sedim, od kako starim, 

Ja se ne divim svakom voću, 

više reči i više stvari, 

koje ne želim, neg' koje hoću.

A ti me vraćaš na stare staze, 

ja zbog tebe zemljom hodam, 

i puštam da me dani gaze, 

i prljava me nosi voda.

I puštam da mi vidaš rane, 

svaka je teška i duboka, 

a istina me uvek gane, 

oslepeo bi bez tvoga oka.

Od kako sedim od kako sivim, 

ne stižem da se molim i kajem, 

u tvojoj ruci moja živi, 

u tvome srcu moje traje.

Ti gledaš moje brodolome,

potonuo bih bez tvoje duše, 

i ne dam da me u tebi lome, 

i ne dam da me u tebi ruše.

Odrobovao sam sve slobode, 

i bio žrtva mržnje svake, 

i ne dam da me iz tebe vode, 

u brodolomce i ludake.

A kada počnu košmarne zime, 

ako se spoji decembar s majem, 

šapni u sebi moje ime, 

i ja ću znati da još trajem.

Od kako sedim od kako sivim, 

ne stižem da se molim i kajem, 

u tvojoj ruci moja živi, 

u tvome srcu moje traje.

https://www.youtube.com/watch?v=Eh3056iM3Fw