ღ27Ϡ Bleda zora prosipa po poljima melanholiju zalaska sunca.
ღ28Ϡ Ne postoji samoća koja se ne može podeliti s nekim.
ღ29Ϡ Lišće opada,godišnja doba prolaze, samo je sećanje večno.
- Leo me je učinila majkom koja voli.Uvek sam je držala na rukama. Filip Tusen mi je često govorio: "Zar ne možeš da pustiš to dete nakratko?"-
ღ30Ϡ Ona reka, pored koje si volela da sanjariš dok srebrene ribe polako klize, čuva naša sećanja, koja ne mogu da umru.
ღ31Ϡ Bilo nas je dvoje koji smo se voleli,a ja ostajem sama da te oplakujem.
ღ32Ϡ
ღ32Ϡ Dragi moji, kad umrem, posadite vrbu na groblju. Volim njeno uplakano lišće. Njeno bledilo mi je milo i drago, i njena će senka biti laka zemlji u kojoj ću spavati.
Nema komentara:
Objavi komentar