Mi idemo našim putem,
sa ostalima, ponekad i ne misleći i ne znajući, ponekad i radosno,
ali ponekad i mučeni sumnjom, potišteni, obeshrabreni i umorni do te mere
da zastanemo i ostanemo u mestu,
sa ostalima, ponekad i ne misleći i ne znajući, ponekad i radosno,
ali ponekad i mučeni sumnjom, potišteni, obeshrabreni i umorni do te mere
da zastanemo i ostanemo u mestu,
kao
mrtav predmet,
mrtav predmet,
po zakonu koji važi za mrtve predmete .
Ali tada vidimo — čudno! —
da naš put ide dalje, bez nas,
da naše ispadanje i ostajanje u mestu
ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu,
da je ono isključivo i jedino naša stvar, sitna, lična i ne mnogo lepa stvar.
I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem
i
svima živima koji su na njemu.
Ali tada vidimo — čudno! —
da naš put ide dalje, bez nas,
da naše ispadanje i ostajanje u mestu
ne znači ništa ni za koga i ni za što na svetu,
da je ono isključivo i jedino naša stvar, sitna, lična i ne mnogo lepa stvar.
I mi se dižemo i idemo dalje sa našim putem
i
svima živima koji su na njemu.
Nema komentara:
Objavi komentar