Znakovi pored puta - Tragika lepote - Ivo Andrić

 

 

Tragika lepote  je u tome što ne može da ne postoji

 a ne može da traje  i da se drži.

 

 

 

 

 

Ne mrzim nikog: 

osim one koji mrze druge ljude. 

I

još, ponekad, one koji preziru umetnost. 

 

 

 

 

 

Kazana na južnom narečju, 

svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego,

 ako je fužna,

 i 

nešto je tužna. 

 

 

 

Za mene je najbolje kad ja pišem,a ne govorim,

 i

kad se o meni ne piše i ne govori.

 

 

 

 

Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. - O tom bih hteo da govorim, ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog, netačnog i preteranog.


Ne, neće to biti nikakvo naročito vreme, niti će naročito doći, ali eto,tako se mi visoko i više-manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama.


Ne, neće doći nikakvo naročito »vreme«, nego će prosto, u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. Neće to biti ništa krupno ni važno, to što će ostati nekazano, kao što, uostalom, nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam),i kad sam zaista i kazivao.

Ali eto, ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na trenutak, koji je siguran kao i budućnost sama, kad neću imati šta da vam kažem.

— Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju, nego predvorje smrti ili, ako hoćete, izlazna stanica života.  Biću živ, zvati se svojim imenom, gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem.