Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični doživljaj.
Takva je i priča o mladiću
koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi.
Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga.
Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeći sudbinu svega što je ljudsko:
prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi?
Možda ih niko neće razumeti?
Pa ipak,
oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo.
Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja,
oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.
Nema komentara:
Objavi komentar