Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno.
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I šta je pod prozorom: ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kiše
Koju smo razumeli, koja se stalno ponavlja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 Kad odeš, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: ničeg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi način vidljivo,
Mesta koja volimo ne možemo napustiti.

 

 Mesta koja volimo

Ivan V. Lalić

Parafraze - Miroslav Mika Antić

 

Parafraza I

Predeli, predeli, predeli
vredeli, vredeli, vredeli.

Predeli, predeli, predeli
bledeli, bledeli, bledeli.

Predeli, predeli, predeli
u mestu sedeli, sedeli…

Predeli, predeli, predeli
u sedenju osedeli.

 

 

   

 Parafraza II

Voleti, voleti, voleti,
od ljubavi se razboleti.

Voleti, voleti, voleti
to će me uvek boleti…

Voleti, voleti, voleti…

A kako tome odoleti?

Odboleti. Preboleti.
Šta dalje? Pa ponovo voleti.

 

Parafraza III

Čuvati, čuvati, čuvati,
u snove se obuvati.

I samo po zlatnom hodati.
Još snova dodati. Dodati.

Skupiti, skupiti, skupiti
i čelom o smrt lupiti.

Čuvati, čuvati, čuvati.a
vetrovi će oduvati.

 

Parafraza IV

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
Zubima srce izdubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
usnama život obrubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti,
a ipak se izgubiti.

Ljubiti, ljubiti, ljubiti
i ljubeći se ubiti.

 

 

Parafraza V

Patiti, patiti, patiti,
pa dobro, treba i platiti.

Patiti, patiti, patiti,
ali se nikad ne vratiti.

Patiti, patiti, patiti,
sebe u sebi skratiti.

Patiti, patiti, patiti,
to će me možda pozlatiti.

 

 

 

Parafraza VI

Ćutati, ćutati, ćutati,
u sebe duboko odlutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
niz vetar samo šaputati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
zoru sa usana srkutati.

Ćutati, ćutati, ćutati,
i ceo život progutati.

 

 

 

Parafraza VII

Proteći, proteći, proteći,
sa nekom nadom o sreći.

Proteći, proteći, proteći,
i sve životu reći.

Proteći, proteći, proteći,
u sebe duboko leći.

Proteći, proteći, proteći,
i iz sebe isteći.

 

 

Parafraza VIII

Rukama, rukama, rukama
mukama, mukama, mukama.

A bure, bure, te bure,
ne čekaju me već žure.

A juga kipe duga.
A maestrali stali.

Mukama, mukama, mukama,
mukama, mukama, mukama.

 

Parafraza IX

Išao, išao, išao
i sebe uvek obišao.

Išao, išao, išao
i svakom prišao, prišao.

Išao, išao, išao
pa se utišao, stišao.

Išao, išao, išao
pa mirno sa duge sišao.

 

 

Parafraza X

Svitanja, svitanja, svitanja.
Hitanja, kuda ta hitanja.

Svitanja, svitanja, svitanja
i samo pitanja…pitanja…

Svitanja, svitanja, svitanja
skitanja, skitanja, skitanja.

U meni stalno sviće.
Da l’ će me biti?
Da l’ biće?

 

 

Parafraza XI

Popiti, popiti, popiti,
i život popiti, popiti…

Popiti, popiti, popiti
i u sve se uklopiti.

Popiti. Ruke sklopiti.
pa se u svet utopiti.

Popiti. Potajno popiti,
pa se od zvezda opiti.

Parafraza XII

Kidati, kidati, kidati,
sa već gotovog skidati.

Kidati, kidati, kidati,
pa onda ponovo zidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Vidati. Vidati. Vidati.

Kidati. Kidati. Kidati.
Ridati. Ridati. Ridati.

 

 

Parafraza XIII

Čekaću, čekaću, čekaću
i biti jeka.

Jeka ću biti.
tu gde ne odjekuje
ali se vekuje, vekuje.

Odvajaću se, odvajaću.
A kajaću se, kajaću.

U prostor, u prostor, iz reka ću.
Al’ volim te. I čekaću, čekaću.

 

 

Parafraza XV

Ogromno, domno, ogromno.
Uvis, a vratolomno.

Pa opet u visine
da se do zvezda sine.

Pa opet u nizine
da se do običnog skine.

Ogromno. Ogromno. Ogromno.
Pa vikni. Ustani. Šikni.

 

Parafraza XVI

Ćuti mi, ćuti mi, ćuti mi.
Samo pre smrti ne sluti mi.

Ćutaću, ćutaću, ćutaću.
Na sveću ličim. Gutaću.

I srce prepoluti mi.
Od voska prsti žuti mi.

Sebe zapaliću ti.
Al’ ćuti, molim te, ćuti.

 

 

Parafraza XVII

Jeseni, jeseni, jeseni…
A mi iz breza doneseni.

I s lišćem polako padali,
a još se uporno nadali.

Al’ ako se već vene?
koji će da nas smene?

Da li ću ikada pristati?
Ko će za mene olistati?

Parafraza XVIII

Veje, veje, veje…
To se mećava smeje.

Veje, veje, veje…
To me mećava greje.

Bos gazim sneg a sve je:
aleje srebra! Aleje…

Veje, veje, veje…
Tražim joj stope. Gde je?

 

Parafraza XIX

Plakati pa dušu žvakati.
Sve u jastuk umakati.

Plakati, plakati, plakati.
i sebe moći preskakati.

Plakati, pa se nasmešiti.
Ne, nećemo pogrešiti.

Plakati, ali se boriti
i sobom nebo otvoriti.

Parafraza XX

Srneći reći. Srneći.
Šta mi to znamo o sreći?

Sa suncem u sumrak leći.
Sa rekom u zoru poteći.

Šume za drugove steći.
Na mećavama se peći.

I biti u sebi sve veći.
Ali sve to mirno. Srneći.

 

Parafraza XXI

Žubore, žubore zore.
Zemlja je negde gore.

Bole me zvezde, bole.
Nebo je negde dole.

Planine gmižu, gmižu.
Mora se uvis dižu.

Žubore, žubore zore.
Sve bolje mi je, a gore.

Parafraza XXII

Svanulo, svanulo, svanulo.
U oko mi je kanulo.

Serenade bez nade.
Neko mi noći krade.

Nek rade tambure, rade.
Neko mi dušu krade.

Videćeš opet: bićemo.
Iz sebe u zoru svićemo.

 

 

 

Parafraza XXIII

Proleće, proleće, proleće.
Voleću. I ona voleće.

Ne znam da nađem gde mi je.
A sve mi je. A sve mi.

Čujem joj hod kroz gorki um.
Koji da noćas biram drum.

Proleće, proleće, proleće.
Tražim je čitavo proleće.

 

 

Parafraza XXIV

Violine, violine,
pa u mozgu nešto sine.

Pa se dižeš iz prašine,
u visine, u visine.

Nek suza iz oka mine.
Pitom sam od divljine.

Violine. Violine.

Parafraza XXV

Otvoriti, otvoriti, otvoriti.
Sa samim sobom se boriti.

Pretvoriti u sunce vrhunce.
Ne gurati se. Dogurati.

Otvoriti, otvoriti, otvoriti
a strašno se umoriti.

Ne uzaludan. Već čudan.
Otvoriti, pa se zatvoriti.   

 

 

 

Parafrazirati znači
opisno iskazivanje nečega u cilju bolje razumljivosti, prepričavanje i kao retorička figura.

Svi mi imamo svoje znakove pored puta i valjalo bi ih slijediti. Valjalo i moralo bi !

  Lily ღ •*

Znakovi pored puta - Vječiti kalendar maternjeg jezika: danguba - Ivo Andrić

 

 

 

 

Zabeleži i zapamti reč čudesnog smisla i bogatog zvuka danguba.
Da li i vama, kao meni, izgleda zanimljiva, zvučna i lepa reč

 danguba — dangubiti?

U njoj ima, kako se meni čini, i nečeg moralistički prekornog i mrgodnog

i

u isto vreme, nečeg vedrog, nasmejanog i prpošnog, nečeg romantičnog.

 

Sve što nikad nisam mogao u snu naslutiti ni na javi videti, kazala mi je nesanica svojim nemim i mračnim govorom

 Znakovi pored puta

Ivo Andrić

Znakovi pored puta - Ivo Andrić

 

Nesanica!

Pa ipak, to se vreme računa u život

Znakovi pored puta - Kada C.S. teši - Ivo Andrić

 

 C. S. 

me teši, dobronamerno i diskretno, 

i kaže:

 »Uvek je najbolje onako kako jeste.«

Znakovi pored puta - Ej ... ! - Ivo Andrić

 

 

 

 

Jedan obešenjak nagovara nekog dobričinu da se ženi i hvali mu naročito udavačinu lepotu:
"Bože moj, lepa žena!"

"Kao da mi je to nešto. Ženina lepota brzo prolazi", vajka se dobričina. 

"Pa dobro, budalo. Lepota prođe. Ostaje ti žena.  Ej!"

 

 

Znakovi pored puta - O zaboravu - Ivo Andrić

 

 

 

 

 

 

 

Mirno letnje jutro. 

Miran sam jutros i ja,
jer osećam zadovoljstvo i olakšanje, iako ne bih umeo reći zašto ni zbog čega. 

Znam samo: bolelo me je nešto juče i noćas, što me danas više ne boli, a što će me, možda već sutra, boleti ponovo.
 

Svetli čas svemoćnog, spasonosnog zaborava. 

 

Znakovi pored puta - Igra sa samim sobom - Ivo Andrić

Igra sa samim sobom.

 

 

Ja i onaj što živi u meni. 

 

Sretnemo se ponekad lice u lice.

Kao kad ugledaš nekog na ulici, pozdraviš se sa njim i rukuješ; poznaješ ga iz detinjstva, ali ne možeš da se setiš ko je ni kako se zove.

 On se osmehuje i gleda ti pravo u oči,

 pomalo prekorno.

"Sećaš li se ti mene? Ne,ne znaš ko sam?", kaže on sa osmejkom, sa ironijom u glasu, ne puštajući tvoju ruku.

"Eh, kako ne bih znao!", otežeš ti zbunjen.

A stvarno ne znaš i osećaš se nelagodno, dok brojiš mučne sekunde koji sporo prolaze.

Znakovi kraj puta - Kamoli u novine - Ivo Andrić

 

Starica iz Prokuplja.

 

 

 

Živela je sto i jednu godinu. 

Rodila je sedamnaestoro dece. 

Godine 1936. imala je dva tuceta imučadi i praunučadi. 

Tada s prvi put u životu ozbiljno razbolela. 

 

Svome unuku, koji je u to vreme bio član redakcije jednog beogradskog dnevnika, i već i
sam imao dvoje dece, i koji je brinuo o njoj, govorila je neposredno pred smrti:

" Ja ću, đete, da umrem. Nemojte da me, slučajno, stavljate u novine."

"Zašto ne, baba?"

"Ama, sramota je. Žensko, pa toliko živelo."
" Pa i to sa rađanjem! 

Ne treba ni da se pominje",

a 

kamoli u novine.

 

Znakovi pored puta - Ivo Andrić

Miris koji se javi u sećanju, miris nepoznatog cveta,

slabiji od slabog pokreta vazduha koji je ostajao iza Eve Morat i njene široke haljine,
tanji od tanke svetlosti najslabije zvezde u visini.

 Ne kaže ništa, nagoveštava sve.

 

Znakovi pored puta - Ivo Andrić

 Razgovaraju njih trojica.

"Šta se krije na dnu poljupca? ", upitao je prvi.
 

"Novi život."
 

"Bezdan."
 

Odgovorila su druga dvojica u isti mah.

 

Znakovi pored puta - Spektakl - Ivo Andrić

 

 

 

 

Spektakl 

će ostati ljudska potreba dok god je ljudi ili bolje rečeno, dok su ljudi ovakvi kakvi su; 

i onaj ko im ga nudi naći će uvek gledalaca i platiša, 

i 

njihovog razumevanja i pljeska.

Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni

 Na plaži mlad par, muž i žena. 

Na prstima burme.Pored njih dete od dve godine. 

Ona čita. 

On je dokon i svaki čas započinje razgovor. 

Ona ga moli da je pusti da mirno čita. Kaže to bez uzbuđenja i jetkosti.

 Posle kraćeg ćutanja on opet počinje razgovor: "Dobro, zar je tebi Hemingvej zanimljiviji nego ja?"

"To nije nikakvo poređenje ", kaže žena suvo i čita dalje.

Malo posle on opet počinje, prilično izlišno: "Dobro, ali znači ipak da te on više zanima."

 Kažem ti: 

"To- se-ne-može-porediti!"

Ćutanje.

Oboje su zdravi i lepi i po svemu izgledaju srećni.

 

Znakovi pored puta

Ivo Andrić

Ne ide mu se? Ne ide mu se! Ni zrnu se ne ide pod žrvanj, pa..

 Znakovi pored puta  - Ivo Andrić

Znakovi pored puta - Muzika - Ivo Andrić

Muzika zaustavlja vreme.

Bolje rečeno, ona je ta koja u najvišem stepenu daje iluziju zaustavljenog vremena. 

A osim toga, buđenje i trežnjenje — to strašno buđenje koje u stopu prati svaku iluziju — kod nje je najmanje bolno i grubo. 

Ona je u tom pogledu iznad svih drugih umetnosti. 

Na kraju, razume se, izneverava i ona.

Mašta

Mašta 

ne poznaje drugih zakona osim svojih, 

ne priznaje druge svrhe osim svoje sopstvene igre.

Ne zna za doslednost ni odgovornost. 

Mašta nema pamćenja ni mere, ne priznaje gospodara; 

Ne može se zadovoljiti ni smiriti dok se ne zamori,

 ne iscrpe i ne klone.

 

Znakovi pored puta

Ivo Andrić

Znakovi pored puta - Ivo Andrić

 Ne znam šta bih dao da se nisam nikad ispeo na tu osvetljenu pozornicu, 

ili 

da me sad neki milosrdan oblak zakloni i sakrije od očiju koje me gledaju.

Jarka sunca zlatni krug

I  danas, evo, 

kad god taj stih pročitam,

meni se učini da vidim, i ne samo vidim nego i čujem, kako mlado stvorenje

živo i radosno poskakuje

niz nevidljive stepenice sačinjene od same 

svetlosti.

 

Znakovi pored puta

Ivo Andrić

Tako naša sujeta nalazi hrane i u našim sopstvenim nesrećama.

Sve slabije vidim, sve teže čitam i pišem. 

Očigledno, mrkne mi polagano svet pred očima. Lekari nastoje da me ohrabre i umire.

Tešim se i sam, čim mogu i kako mogu. 

Teši me čak i naivana misao da su mudraci i dobri
majstori, kroz istoriju čovečanstva, često pod kraj života gubili vid.

Znakovi pored puta

Ivo Andrić 

Znakovi pored puta - Tragika lepote - Ivo Andrić

 

 

Tragika lepote  je u tome što ne može da ne postoji

 a ne može da traje  i da se drži.

 

 

 

 

 

Ne mrzim nikog: 

osim one koji mrze druge ljude. 

I

još, ponekad, one koji preziru umetnost. 

 

 

 

 

 

Kazana na južnom narečju, 

svaka stvar izgleda ne samo nešto duža nego,

 ako je fužna,

 i 

nešto je tužna. 

 

 

 

Za mene je najbolje kad ja pišem,a ne govorim,

 i

kad se o meni ne piše i ne govori.

 

 

 

 

Doći će vreme kad neću imati šta da vam kažem. - O tom bih hteo da govorim, ali već u prvoj rečenici ima nečeg egocentričnog, netačnog i preteranog.


Ne, neće to biti nikakvo naročito vreme, niti će naročito doći, ali eto,tako se mi visoko i više-manje netačno uvek izražavamo kad govorimo o sebi i svemu onom što je u vezi sa nama.


Ne, neće doći nikakvo naročito »vreme«, nego će prosto, u nezaustavnom toku događaja i promena doći jednom i to: da neću više imati šta da vam kažem. Neće to biti ništa krupno ni važno, to što će ostati nekazano, kao što, uostalom, nije bilo važno ni vreme kad sam imao šta da kažem (ili mislio da imam),i kad sam zaista i kazivao.

Ali eto, ja sa ove tačke na kojoj još imam nešto da vam kažem (ili bar mislim da imam) dozvoljavam sebi da pomišljam na trenutak, koji je siguran kao i budućnost sama, kad neću imati šta da vam kažem.

— Neće to biti nestanak moj sa sveta ni odlazak pod zemlju, nego predvorje smrti ili, ako hoćete, izlazna stanica života.  Biću živ, zvati se svojim imenom, gledati sunce i jesti hleb — a neću ništa imati da vam kažem.