" Čudni su četinari.
Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi,
Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju,
Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali kad udjes u šumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo.
To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale.
I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noć, u času crnog mraka,
kad ni najblizi sused ne moze da vidi,
potekla iz srca koje se u bolu steglo.
A izjutra, kad probuđeni fjur potera stotinu vetrova na sve strane
, dremljiva stabla se u nekoj vrtoglavoj liniji povedu za strujom,
ali vrhovi njihovi su i tada budni i mirni kompas
i u
neke neslućene predele i daljine ".
