Čudni su četinari.
Bog šalje kišu, a njihovo se lisce ne ukvasi,
Bog šalje sunce, a oni se ne raduju.
Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju,
Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene.
Ali kad u uđeš u šumu, ti osetiš da se tle pod tvojim korakom ugiba
i noga ti upada u nešto mekano i trulo.
To su milijarde iglica koje su,
kao suze ponosita čovjeka,
nečujno i nevidljivo pale.
I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je, preko noći, u času crnog mraka,
kad ni najbliži sused ne može da vidi,
potekla iz srca koje se u bolu steglo.
