BaLaŠevIĆ

Rekla je još, 
da joj je lakše što zna kad ću otići. 

Da sam Maslačak, 
i 
da bi inače večito brinula koji će me vetar oduvati...

Verovala je
 da se samo oni koji se rastanu poljupcem mogu ponovo sastati,
 jednom i negde...

O, 
da povrijedila me!

 Nisam to hteo da priznam ni sebi,
 a 
još manje njoj.

Izgubio bih sve bitke tim priznanjem.

 A ovako, 
ne priznajući ni njoj,
 ni sebi, 
gubio sam dve najvažnije stvari u životu.
Nju i sebe...

 Ali ona se katkad tako lepo smeši... 

Pet minuta u njenom društvu mi bude kao da sam dobio na loto-u.
 Hodam ulicom poput nekog narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada,
 i 
u celom svemiru nema jačeg i moćnijeg stvorenja od mene... 
I zato me one tri ne zanimaju... 

ne bi me zanimale 
ni da ih je trista,kada hoću tu jednu!

Retko odlazim kući, 

a 
pišem još ređe i slike su bleđe i bleđe, 

a 
lepe potiskuju ružne.

Al’ nekad poručim piće i tako to krene,

pa stignem u svatove njene, 
sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pričam o tome, brzo dođe taj talas i
znam da ću da potonem

Spas mi donose cigani,
 oni imaju srce za svakog od nas,briga njih

Oni me pitaju šta da sviraju.

 Nikom ne pričam 
o 
tome,
 brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem  

SVE PRAVE LJUBAVI  MOŽDA I JESU TUŽNE,
ALI NE ZNAČI DA NISU VEČNE.