OnA

Ona je

bila prva i osnovna potreba mog duha. 

Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. 

Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. 

Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. 

Moja usamljenost je sada apsolutna. 

Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. 

Sad moje pesme traže moju glavu. 

Više nema ko da me sa njima pomiri.

To je samo Ona znala.

A nije znala da zna. 

Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. 

Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. 

Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! 

Živim u užasnom strahu. 

Bojim se da govorim, da pišem.

Svaka me reč može ubiti. 

Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam 

Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. 

Sada moja poezija gubi svaku vrednosti i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja.

Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene.

Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo.

Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio.

Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. 

Ja više ne umem da pišem. 

Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. 

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih 

"Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik". 

Tek sada vidim koliko je to tačno.

Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. 

Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. 

Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. 

Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

P.S.
Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj.
 Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. 
Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.;
 ti sve to možeš znati. 
Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. 
Ako prestanem da mislim o njoj počeću da mislim o smrti.